Otvorena vrata

Izgleda mi da je moje pisanje probudilo nesto u ljudima,pa su poceli da se javljaju.To je lepo,mozda cemo malo lakse prebroditi zimu zajedno.Inace sam depresivna kad pocne ovakvo vreme,ja sam dete Sunca,i Staša je,kazala je Kad lipe cvetaju,tad mi je rodjendan,i to je bilo divno!
Cini mi se da je mnogima potrebna pomoc,vidjanje,ljudi su se jako osamili,a u sustini smo svi drustveni.Doslo mi je da napravim klub S,gde bi se svi vidjali bilo kada,ali nemam te mogucnosti,mozda jednom...
Ono sto me je najvise pogadjalo tokom Stasine bolesti je odnos ljudi lekara,sestara,svog osoblja,sto je ne tretiraju kao osobu,sto nisu ljubazni i humani,sa par izuzetaka.Nazalost ja nisam mogla da promenim uzasnu dijagnozu,pokusala sam da joj produzim zivot,nisam uspela da joj mnogo uveselim poslednje dane,ne mogu da promenim sistem,nema svrhe da se tuzimo,iako ima osnova.Nista mi ne moze vratiti nju.Imam predivne uspomene i jednu zbunjenu devojcicu koja ocekuje mnogo od mene.
Drago mi je da vas ima sve vise i da se budi neka svest bez straha,treba svi da se spajamo i da pomazemo jedni drugima,cak i kad je ta pomoc sitna i neznatna.Ja znam kako mi je svaka lepa rec prijala,kako sam bila zahvalna kad bi se neko obratio Stašici,jer je ona sve znala i razumela,a oni joj se i ne obracaju i osudjuju je,a da je i ne pogledaju.Zvuci smesno,ali sam bila srecna kad je neko nezno uhvati za rucicu ili je pomazi,a to je bilo tako retko. Samo pred sam kraj su malo smeksali,to sam u jednom filmu cula kad osudjenica na smrt kaze u svojim poslednjim minutima,kako sad svi mogu da budu tako ljubazni?
E,to je to.Kad smo dosli da potpisemo papire za Stasu i da je identifikujemo,na samim vratima smo se mimoisli sa medicinskom sestrom koja mi je usput rekla
Saucesce,kao Dobar dan,htedoh da kazem i vama,kad ste postali takvi.O ostalim uzasima kako su je strpali u kesu vezanih ruku i samo sa kartoncicem i kako sve to izgleda uopste necu dalje da vas potresam,ni sa mojim njima cudnim zahtevima,meni je vazno da smo je dostojanstveno ispratili,ovom prilikom se izvinjavam sto neke ljude nismo obavestili,sami smo radili organizaciju,pa smo zaboravili u svemu tome,mislili smo da svi prate blog.Fotografije sa sahrane cu videti da neko stavi na Fejs,posto dosta ljudi nije moglo da prisustvuje.Pogledajte slike i upalite svecu,to je kao da ste dosli,i mislite na nju lepo.
Hvala sto ste poceli da se javljate i da delite i svoje probleme sa mnom,da malo izadjem iz kruga.Videla sam se sa Sandricom vodile smo Masu i Petra na izlozbu Lega,videcu se sa Anom,Lina me zove,nedostajem joj.Znam i ti meni,i zao mi je sto ne mozes da dodjes,mozda cu jednom moci ja,ali kad popravis kanalizaciju!
Humanost,empatija,ljubav su ono sto uzdize coveka,za tim smo sve vreme ceznule,ja samo zelim da toga vise ima,onda znamo da nismo sami.Kad se ne sakrivas od komsije i ne zelis da mu crkne krava,kad te svekrva voli,a sa muzem zivis u slozi.Da li je to nemoguce?
Pored porodice sam osetila dve podrske-od strane svestenstva Saborne crkve i doktorke Srdjane koja je redak humanista,strucnjak i zena,to kazem,jer me je primila bukvalno sa ulice i u pogledu sam joj videla da me gleda kao majka,a ne kao lekar.Mnogo voli moju Stašu i mnogo je ucinila za nju,kad se molim za Stašu i za sve nas molim i za vise Srdjana.
Vas volim,pisite!