San

Stasa spava vec dve nedelje. Od proslog javljanja kad smo nocu jurili na reanimaciju spava. Zasto toliko spava? Da nije doslo do nekog tezeg ostecenja zbog toga sto nije mogla da dodje do vazduha vise od sat vremena? U pocetku se retko budila, dok se u poslednje vreme budi sve cesce. Kada je izasla sa intenzivne u Tirsovoj, preselili smo se u novi stan. Ima temperaturu svo vreme[37.2-37.5], probleme sa disanjem, sa slajmom koji se spusta u pluca pa je aspiriramo redovno, stalno je na kiseoniku, ne zbog potrebe, [moze da bude i bez kiseonika] vec zato sto joj on koristi, kao da je na planinskom vazduhu, a ne moze da postane ovisnik.

Od tog vremena Tata ima strah da je hrani na sondu. Ispostavilo se da je opravdan! Ponovo joj je pozlilo i ponovo se gusila, ali ovog puta je to bilo drugacije - aspirirali smo je i dali kiseonika dok nije dosla hitna pomoc. Opet su bili neki zbunjeni, koji nisu cak ni usli u sobu, trazili su istoriju bolesti i cekali sta cemo da odlucimo: da li da idemo u bolnicu ili ne. Nasa dilema je bila - cimati je ponovo na intenzivnu i ostaviti, mogucnost da tamo umre sama, bez mame i tate ili ostati kuci, sa mamom i tatom i oprostiti se. Zasto smo uopste imali dilemu? Zbog njene diagnoze bolesti, zbog pretpostavke da otkazuje centralni nervni sistem i da su to simptomi koji neumitno ukazuju na to i da je kraj.

Prethodne noci Stasa nije dobro spavala, da bi se tog dana borila sa slajmom i disanjem. Ceo dan! Od 11h do predvece! Svo vreme kasalj, aspiracija, kiseonik, drzanje dlave u polozaju u kome moze da lakse dise...nije cak ni jela, ni pila vodu jer je to trajalo svo vreme.

Na kraju se iscistila pluca! Umor je savladao i zaspala je odmah. Ubacili smo novu nazogastralnu sondu koju smo prethodno izvadili jer smo mislili da ona pravi probleme. Proslo je neko vreme nakon obroka, kada su opet poceli simptomi.

Sta je presudilo da se odlucimo na intenzivnu negu ponovo? Nas, kao i sve ostale, cesto prevari dijagnoza Stasine bolesti i prvo sto pomislimo je: kraj, to je to. Medjutim, to je velika greska, koja moze da bude kobna pre vremena... U jednom momentu Mama pita doktorku iz hitne pomoci:

- Pa dobro, hocete li je pregledati?

- Sta da pregledam?

- Pa na primer nepce, da li su spusteni ili ne!

Doktorka uzlima lampu, stapic sa mukom gura u Stasina usta i konstatuje:

-Nepca imaju tonus! Nisu spustena.

RESENA DILEMA, ODMAH IDEMO U BOLNICU! Uvili je u cebe, tati u narucije i kreci...

Sada je tamo. Stabilna, nema temperaturu, ima sonde i plasticnih creva kao ronilac... Bila je svesna kada smo juce isli u posetu, komunicirali smo. Dise uz pomoc aparata i to moze biti problem. Nadamo se da nece, jos. Jos joj nije vreme. Sem toga, oko joj se vratilo u normalu, jedan zubic joj raste, drugi se klima, kosa joj raste tamnija, obrve i trepavice su se takodje obnovile i lome se kolike su. Porasla je! Jos je mrsava i sasvim iznemogla, ali radimo na tome. Da li su ovo neki drugi simptomi koji ukazuju da se nesto ipak desava u pozitivnom smislu?

Bili smo juce sa Masom. Presrecna je i stalno nam govori koliko nas voli.

Stasin Tata

noć 28.jul 2010.

Noćas je hitna pomoć odvezla Stašu na Institut za majku i dete gde je primljena sa rečima, što ste došli, kad ste pacijenti Tiršove, zimus ste je izvadili odavde, pa što je onda niste vodili tamo?!?!?!
Institut za majku i dete treba zapaliti !!!!!!!!!! TO treba pohapsiti i ne dozovliti da rade takvi ljudi, kao da su kod Mengelea učili posao!!!!
Želim im SVIMA da im se isto desi, ni manje, ni više - samo ISTO!!!!!

Stašina tetka

poziv

-Hajde, vreme je da zovemo bolnicu.
-Ne mogu. Zovi ti.
-Moraš, ne mogu ni ja da zovem!
-Nemam glas! Knedla mi u grlu!
Plačemo.
-Hajde, moramo da zovemo da vidimo kako je?
-Šta da pitam?
-Kako je, kako je prošla noć, jeli svesna, jesu li joj izvadili tubus...
-Daj mi telefon, ne mogu da ustanem.
Zvoni.
-Izvolite?
- Ovde otac Staše Mihić................................................... Kako je ona?
-Nepromenjeno.
-.................................................................Jeli svesna?
-Nije. Ali izvađena joj je tuba, diše normalno.
-Jeste li joj davali sokiće (tinkturu sigme i aleksinačku tinkturu) i homeopatiju?
-Gospodine, nemamo mi vremena da joj svakih pola sata nešto dajemo! Dali smo (sigmu), i nije povratila kao juče. Imamo drugu decu, teške bolesnike i moramo i njih da gledamo. Nije Vaše dete jedino (trudila se da bude ljubazna i da me ne povredi). Gledamo da je osposobimo i ako sve bude u redu, prebacimo na odeljenje da bude sa majkom. Mi stvarno dajemo maksimum.
-.....................................................Znam, znam. Hvala. Možemo li da dođemo pre posete da joj damo sokiće koje treba danas da primi.............................................................?
-Može, dođite pustićemo mamu neka da šta treba, neka je istrlja, a sad stvarno moram da idem.
-.................................Hvala Vam.
-Šta kažu? ..................................Dobro je. Spremaj se idemo. Još ima nade, osvestićemo je mi.
-Znam, ali dokle? Voleo bih da ide na magnet, pa da vidimo da li je đubre napredovalo, ili je kojim čudom isto. Možda se smanjuje? To bi mi pokazalo da li da je uopšte budimo i prolazimo kroz isto, ili da je pustimo da spava. Neću da se muči i da pati. Ako je i od Boga, mnogo je. Moramo na magnet!
-Gde? Opet kod njih? Pa ni jedan magnet ne urade dobro!!!!!
-Ma znam. Ali kako god, moći će bar nešto da se vidi. Ona je ionako bez svesti, a i tu je, nemoramo da je cimamo na privatnu kliniku... Hoću da znam!
-Ok. Idemo...

MI DELOICA

Maša je sinoć prišla umornoj mami, koja se skupila na kauču, noseći plišanu pticu sa kojom se igramo svaki dan, poljubila pticu i rekla:" Nemoj da brineš, biće sve u redu. Biće sve u redu." I stavila lutku pored majčine glave, okrenula se i otišla u svoju sobu, ne očekujući da je mama stavi da spava, ne nadajući se da će mama da joj pročita priču ili opere zube. To uglavnom radi baka. Ili tata, ako ne zaspi pre nje. Nije htela da sedne između mame i tate!? Rekla je da joj nije tu mesto!? Pa čije je to mesto?
Ipak, Maša je juče bila srećna! Izašli smo u šetnju sa njom. Stalno je mahala rukama i poskakivala, skoro kao što je to radila Staša, često se mami obraćala sa:"Bako..." Bila je srećna jer je bila sa mamom i tatom, vozili smo se kolima, išli kod Lazarevića, kupili kiflice i kolače, ušli u indian shop i kupili ogrlicu i narukvicu, otišli u restoran da popijemo kafu i pojedemo kolače, jednostavno smo provodili vreme zajedno... A jesu li mama i tata zaista svo vreme bili sa njom? Jesu li bili iskreni u svojoj sreći? Jesu li uopšte bili srećni?
A kako bi i mogli da budu srećni kad im je prvenče na žrtveniku, nepomično, naduvenih poluzatvorenih očiju, pokriveno čaršavom, izbušeno, izranjavljeno, sa ogromnom tubom u jednoj nozdrvi na koju diše, i sa jednom malo manjom tubom u drugoj nozdrvi preko koje će, možda, opet jesti; sa braunilom na članku noge jer su svi zglobovi na rukama već modri od pucanja vene i još nezalečeni kremom od nevena i majčinim suzama? Da li se boji? Jeli joj hladno kao što joj je danas bilo kada smo je pipnuli za stopalo, a ne može da kaže? Da li je usamljena? Da li bi volela da je opet između mame i tate, da ih drži za ruke i trčeći ih vuče i viče :"Hajde opet da letimo..."
Mislili su da joj izvade tubus, ali avaj! Broj udaha je mali. Ne smeju. Čekaju da će možda maksimalna doza deksazona da malo smanji otok, pa da probaju da izvade tu tubu koju ne znam ni kako su ugurali, i da ugrade gastro stomu ( opet operacija!). Ali ne mogu u ovakvom stanju. Ukoliko deksazon ne odradi kako treba, uzalud sve. Šta onda?
Postoje dve opcije:
prva, da tuba ostane i da je priključe na aparaturu i održavaju u životu,
ili druga, da izvade tubu i da je puste kući.

U prvom slučaju će živeti na bolničkom tvrdom krevetu u intenzivnoj nezi, sama bez mame i tate i Maše, sa tubama u nozdrvama, sa iglom u nozi ili već negde gde još nisu boli, verovatno bez svesti, (ili, ako nas puste pored nje možda je i osvestimo, kao što smo to i do sada radili kad oni nisu mogli); ali pošto to ne može u nedogled, počeli bi razni problemi, kao što je dekubit (otvorene rane - raspadanje...), verovatno upala pluća... U drugom slučaju ide kući. Šta bi se tada dešavalo, ne zna niko, ali svi pretpostavljaju. Nije teško pretpostaviti.
A šta mi da radimo? Za koju opciju da se odlučimo? Dokle da je održavamo u životu i kako?? Gde da umre: kod kuće ili u bolnici? Hoće li se ponoviti ropac ili će zaspati i u snu otići? I to sve zavisi od deksazona koji bi trebalo da sutra pokaže efekat. Da li samo od deksazona?

I onda, jeli trebalo da budemo iskreni prema Maši, ili je dobro što smo se na smenu sklanjali od njenog pogleda i ridali što smo tiše mogli? A jesmo li mogli da ne plačemo kada sve, baš sve neumoljivo podseća na Staki: Novi Bg, Zemun, kej, Lazarević, ulice, prodavnice, pokreti, stvari, vazduh, to da nas je bilo troje pre Maše i da je Staša, koja bi, tek što se ispilila, znala da kada smo svi na okupu presrećno konstatuje mašući rukama, (baš kao što Maša maše):" mi deloica" (to je značilo mi dvojica, tj. kada smo zajedno)? Jesmo li mogli da bar za trenutak sklonimo misli od Staše, JESMO LI?
Nakon što nas je Maša stavila da spavamo, poljubila i rekla da ne brinemo, kako se osećamo? Da li nas grize savest što je Maki konstatovala da je opet rođendan, jer smo joj kupili kolače? Da li se kolači jedu samo kada je nekome rođendan, kao što to Maša misli?
Opet smo izneverili Mašenjku: nismo poslušni - još ne spavamo.

reanimacija

Nismo dugo pisali ništa na blogu. Povukli smo se u sebe posle otpuštanja kući nakon započetog i prekinutog petog ciklusa hemoterapije. Kao da se krijemo od onoga što su svi rekli da je neizbežno. Krademo vreme. Hoćemo da smo zajedno. Nismo više u lošim međusobnim odnosima. Volimo se. Sve više vremena provodimo u sećanju na lepe trenutke, a kad malo bolje pogledamo, svi su bili lepi...
Rekli su nam na radiologiji da više ne mogu da nam pomognu. Nikako. I rekli su da možemo da idemo kući. I otišli smo kući. Nismo čak ni bili tužni. Ne. Naprotiv, nešto nam je dalo ponosa i snage, opravdanje da sami nastavimo, da ne slušamo više glupe rečenice i bezvredne konstatacije ponavljane bezbroj puta. Bili su vrlo predusretljivi, snishodljivi do uvredljivosti, kao loši đaci koji ne moraju da rade završni ispit. To će neko drugi da uradi.
Jutros, noćas, u pola dva, nakon završenog unosa hrane, usledio je najgori dan u ovoj jebenoj bolesti. Staša je ostala bez daha, počela je da se davi, da me gleda desnim krupnim okom na kome je pukao kapilar, i da vapi za vazduhom. Prestala je da diše! pomislio sam da je to kraj. Ropac!!!!! Nema snage ni da diše a kamoli da plače! Telo mlitavo, mršavo, tako mršavo da mogu da osetim svako rebro, tako mlitavo da glava pada u nazad, ruke i noge vise kao kod polužive antilope koju je leopard odvukao na drvo i koja bespomoćno visi a opet, takva želja za životom u tom polupogledu koji sam uhvatio u deliću sekunde dok sam je drmusao... Trajalo je to. Nismo znali šta da radimo. Niko nas nije obučio. ni hitna pomoć nije znala šta da radi pa su rutinski odradili ono što su znali. mislili smo zaista da je kraj! Užas! Da odlazi... Ali, rekli su da će samo da se ugasi i da prestane da diše!!! Šta je sad ovo? Niko OVO nije pominjao, bre! U jednom momentu smo pomislili da, ako je to to, onda bolje da ostane kod kuće, da je sa mamom i tatom, da je mi ispratimo. Ludilo! A onda ipak sumnja... Pa Hitna pomoć... urgentni centar... nezainteresovano spori, tek probuđeni medicinski radnici... reanimacija... aspiracija do krvi... povraćanje... defekacija...sečenje dečije spavaćice hirurškim makazama... ropac svo vreme... skener... skok temperature do 40... puls 195... izbacivanje roditelja, da valjda ne kukaju kad bi gledali odlazeće dete u mukama... Trajala je agonija dugo, beskrajno. A onda, divan jedan doktor, anđeo. Miran, tih, stručan, pojavio se niotkuda i kao da je rekao ne brinite, prepustite dete meni, biće sve u redu.. Kaluđerović se zove. Slučajno? Objasnio nam je šta su uradili i da je do toga došlo nakon prelivanja sadržaja iz sonde u pluća! OPET LEVO PLUĆNO KRILO! Kako je to moguće? Ni to nam niko nije rekao, to, da postoji i takva mogućnost. Pa zar sve, baš sve moramo da učimo na Staši?Kako sada da je hranimo? Zar mi da je udavimo? A šta ćemo sa našim strahom? Ima li taj Bog samilosti prema napaćenoj duši? Ima li Te, uopšte?
Sada je na intenzivnoj nezi u Tiršovoj. Stabilno, kažu. Videli smo je. Svi su ljubazni kad saznaju o čemu se radi. Neću da budu ljubazni! Neću da nas sažaljevaju! Hoću da sve bude po starom. Svi hoćemo!
Možda će sutra da joj vade tubus iz pluća. Kažu, zavisi od nje. To govore od samog početka njene bolesti, to da sve zavisi od nje. Pa bre, kao da je ona to odabrala. Kao da je ona onaj koji kažnjava i kažnjenik istovremeno.
Izdržaće cica i ovo, i još ko zna koliko. Imamo mi našu Srđanu, Sigmu, a sada i aleksinački napitak. Imamo nas i našu ljubav. Imamo veru i nadu.
Imamo i sve vas. Zar je malo?