31.12.10.
Srecna Nova godina
Zelimo vam svima mnogo dobrog zdravlja,srece,ljubavi,provedite svaki trenutak sa voljenim osobama i mislite na sve koje volite,oni su uvek sa nama.Topli poljupci puni svetlosti za sve vas i jedan poseban mesecev!
Srecna vam 2012-ta godina! Porodica Mihic
25.12.10.
24.decembar2010.petak
"Precasni oce,oprosti ovom gresnom paru.
Proletnji vetrovi dusu danas u besnim vrtlozima podizu,prasinu i mrtvo lisce,a sa njima su razvejana i ucenja tvoja.
Ne govori,oce,da je zivot tastina.
Jedva jednom sklopismo primirje,smrt i mi,i samo za nekoliko mirisnih casova postadosmo besmrtni."
Rabindranat Tagore
Rabindranat Tagore
21.12.10.
Pripreme
Pripreme su pri kraju i sve je teze.
Zelim jos jednom svima da se zahvalim sto ste nas pratili,posebno onima koji su je obradovali,koji su nas licno zvali i posecivali,svima koji su bili na sahrani i pomenu.
Datum polaganja urne smo objavili da bi oni koji zele mislili na nas u to vreme,ne zelimo da se bilo ko oseca obaveznim da prisustvuje.Smatramo da je to intiman cin.
Sto vreme vise prolazi,cini se da je sve nestvarnije,hocemo jos taj trenutak sa njom.Svi ostali su odavno u nama.
Pripreme su pri kraju i sve je teze.
Zelim jos jednom svima da se zahvalim sto ste nas pratili,posebno onima koji su je obradovali,koji su nas licno zvali i posecivali,svima koji su bili na sahrani i pomenu.
Datum polaganja urne smo objavili da bi oni koji zele mislili na nas u to vreme,ne zelimo da se bilo ko oseca obaveznim da prisustvuje.Smatramo da je to intiman cin.
Sto vreme vise prolazi,cini se da je sve nestvarnije,hocemo jos taj trenutak sa njom.Svi ostali su odavno u nama.
16.12.10.
Dobro sam
Danas smo Masa i ja bile u Stasinom vrticu.Odnela sam kolaze koje smo pravili od crteza i Stasinih fotografija sa drugarima,odavno sam to zelela da uradim,naravno pre toga sam se vise puta cula sa vaspitacicom da razgovara sa decom i pripremi ih.Mislim da im priprema nije ni bila potrebna,oni Stasu vole i nemaju pojam vremena,a kamoli dimenzije,oni su jednostavno u svom svetu,gde i treba da budu.Obradovali su se,crtali su joj crteze i prilazili mi sa pitanjima,da li ce se ovo dopasti Stasi,sve ce joj se dopasti samo crtajte.Posebno se uzbudila njena najbolja drugarica koja mi je rekla da joj jako Stasa nedostaje,onda joj je nacrtala jedan sjajan crtez na kome se njih dve grudvaju-potpuno su identicne,lepe,okate,rekla mi je nacrtala sam nam i rajfesluse na jaknama,samo joj reci da je ona ova u plavim cizmama(nacrtala je Stasinu ljubicastu kapu i sal).Bili su srecni sa sokicima i grickalicama,a posebno sa igrackama koje im je ona poslala,naravno to su Stasine omiljene dinosauri,zmije,paukovi i ostala zgadija,sto kaze njena baka,i ljigavac koji je izazvao potpunu pometnju,tako da cu morati da im donesem jos,jer je bilo i suza.Na srecu samo zbog ljigavca,jer sam strepela od toga,ali svi smo bili veoma lepo raspolozeni,i Stefan je nacrtao zamak za princezu za Stasu.Posebno im se dopao novi pano,jer su se smejali Stasinim i svojim ludim facama sa rodjendana i festivala.Imali smo mnogo fotografija,a nismo hteli da zatrpavamo sobu,ako neko nije zastupljen,izvinite,narezacemo disk,pa cete se sami pronaci,jer ja sam stalno skljocala i bila tu.Deca su bila divna,Masa srecna u grupi,cak je i rucala sa decom(corbu nije pojela),a meni se cinilo da je Stasa samo otisla u wc.Kada su poceli roditelji da dolaze po decu,pitali su me kako sam,sta drugo.Rekla sam dobro,jer stvarno i jesam posle dugo,dugo vremena u njenoj sobi gde je ona provodila toliko vremena,u njenom svetu.Koliko roditelji za cetiri godine provedu vremena u sobi gde im je dete u vrticu,u proseku?To sam se danas zapitala,kakva su druga deca sa njim?Ja svu decu znam,nikad nisam zurila kuci i volela sam da popricam sa njima,uvek.Zato mi nedostaju,zato mi je popodne bilo lepo,oba deteta su mi bila srecna,izgledalo je na kratko da se nije ni desilo.Posle smo Jela i ja pricale,kaze ona proslo je godinu dana,a meni vecnost,svi su porasli,uozbiljili se,spremaju se za skolu.U mojoj glavi su oni jos mladji i sve sladji.Hvala deci i Jeli za ovaj dan u moje i Masino ime.
"Ljudi treba da procvetaju,da ne bi zemlja postala cudoviste." Stasa24-og decembra u 11 i 30 cemo sacekati da polozimo urnu,malo nas ovaj minus ometa,pa mozda necemo stici da oslikamo unutrasnjost njenim crtezima,ali onda cemo to uraditi na prolece.
Kalendar i cestitke cemo stampati posle Nove godine,stamparije su sada prepune zbog kalendara,a mi se spremamo za ovaj dogadjaj.Nadam se da cete imati razumevanja,sto ce to biti malo odlozeno,na kraju krajeva,to je zbog nje,a ne datuma.
Jos uvek se nismo preselili,otkazan nam je atelje,pa gledamo gde cemo sa stvarima koje ne mozemo preneti u drugi stan,ali sve to nije tako tesko resiti,snalazimo se.Drago mi je sto sam videla decu i odnela kolaz i sto smo uspeli da polaganje zakazemo bas na datum koji smo hteli.
Ludo mi nedostaje svaki,svaki dan.
Nadam se da cemo Masa i ja biti sve jace i bolje svaki dan,danas je nije ni spomenula,iako zna da je u Stasinoj grupi(to je valjda i normalno),samo je prisla kao i ostali da vidi da li je i ona na nekoj fotografiji,samo na jednoj,jer to je za decu,njihove fotografije su kod kuce.Rekla je da ce opet doci kod dece i Jele.
"Toliko si srasla uz mene
da ne umem da te se secam.
Uzaludna je pesma
jer ne ume da te odmeni."
P.Z.
9.12.10.
Novosti
Drago mi je sto nas jos pratite i podrzavate,stvarno.Juce smo od rano ujutro bili u Upravi groblja gde je jedan divan blagoslov oca Pere pomogao da se pronadje Stasin predmet i sve dozvole dobiju u jednom danu za par sati.Trazili smo i odobreno nam je da napravimo sve u svojoj reziji(sto je izuzetak!),tako da je Rista vec danas u Arandjelovcu,izabrao je kamen i mi se nadamo da cemo sve pripremiti za polaganje urne u decembru.Moja zelja je da to bude 24-og na dan njene operacije i da se energetski zatvori krug,da se konacno oporavi.Juce mi je bilo tesko kad su pred mene stavili papire sa podacima,imenom,dijagnozom,obilazak terena,...Mi zelimo da obojimo rozarijum i tamo oslikamo njene crteze,Urna se jos pravi,kamen smo nasli,samo jos sve da stignemo,nadam se.Sta nam treba od vas? Da nam kazete ko zeli da prisustvuje polaganju,zato sto zelimo posle da sednemo u restoran preko puta(Prostor,gde smo se okupili posle sahrane) i da se malo ogrejemo i popricamo,to bi bilo lepo.Treba da kazemo koliko ljudi se ocekuje,svi ste dobrodosli.Dobro bi nam dosla podrska,javite se.
Na danasnji dan je Stasa poslednji put uobicajeno ujutro krenula u vrtic i pocela da sepa.U vrticu svojoj najboljoj drugarici pruzila je levu ruku,malo je posedela na tepihu sa decom,posle ju je tata odvezao u Tirsovu i tako je to krenulo.Zamisljam da se na danasnji dan oporavlja ,da i tamo gore treba vremena da se stvari srede.Duso moja,stani na obe noge,potrci,masi rucicama dok pricas kao pre,budi srecna,volimo te!
I carry your heart with me(i carry it in my heart)
I am never without it(anywhere i go you go,my dear,and whatever is done by only me is your doing,my darling)
I fear
no fate(for you are my fate,my sweet)
I want no world(for beautiful you are my world,my true)
and it s you are whatever a moon has always meant
and whatever a sun will always sing is you
here is the deepest secret nobody knows
(here is the root of the root and
the bud of the bud
and the sky of the sky of a tree
called life,which
grows higher than soul can hope
or mind can hide)
and this is the wonder thats
keeping the stars apart
I carry your heart(i carry it in my heart)
ee cummings
6.12.10.
Pripreme
Jos uvek se nismo preselili.Treba nam da se spakujemo i da se ponovimo,ali dobro,ici ce.
Cekamo dozvolu da polozimo urnu,ko je zainteresovan da prisustvuje neka nam se javi,ako dobijemo dozvolu bice onda u decembru.Za vikend su bili prosle godine poslednji dani kad je sve mogla i kad smo bili srecni.Dosla sam iz crkve i otisla u kupatilo,sela sam na pod i pocela da ridam.Maki je prosla barijere i dve bake i tetku i usla unutra.Zatekavsi me,mislila sam da ce plakati,objasnila sam joj da nisam ljuta,kad se setim Stase tuzna sam.Ona mi je rekla:Veruj u sebe,utesi druge,pitala sam sta to znaci,kaze ona pa,kad neko place i zagrli me,rekla mi je budi srecna,mama,budi srecna,dodji da ti obrisem nos.Ostala sam zapanjena!
Planiramo da napravimo kalendar sa Stasinim crtezima i cestitke za novu godinu.Zbog ogranicenih mogucnosti,zeleli bi da znamo ko je zainteresovan za njih,posto cekamo cene iz stamparije,javite se,ako zelite i pomozite.Mnogo bi mi znacilo da oni koji je vole gledaju njene crteze svaki dan.Ako nam cena bude previsoka,napisacemo koliko je,pa ako zelite da kupite,narucicemo u tom broju.Hvala vam svima!
30.11.10.
San
Sinoc sam je sanjala da opet govori.Bila sam srecna sto prica,rekla sam mami,pa,ona lepo opet govori,ponovi to.Izgledala je bolje,samo je jos imala neke ranice po levoj nozi ispod kolena,rekla sam joj to cu ti namazati,sve prolazi.Bila sam mirnija sto joj je bolje,sto se oporavlja,sto prica!
Cesto gledam u nebo i zamisljam da su oblaci crtezi koje mi crta,pa joj ja kazem kako je lepo,bas si napredovala,tesi me lepotama neba.
"Oblak ne zna zbog cega se krece upravo tim smerom i tom brzinom.
On oseca impuls...
Onamo sad moram.
Ali nebo zna zbog cega i kuda
svi oblaci idu,
i ti ces to znati
kad se uzdignes dovoljno visoko
da vidis iznad
horizonata."
R.B.
Sinoc sam je sanjala da opet govori.Bila sam srecna sto prica,rekla sam mami,pa,ona lepo opet govori,ponovi to.Izgledala je bolje,samo je jos imala neke ranice po levoj nozi ispod kolena,rekla sam joj to cu ti namazati,sve prolazi.Bila sam mirnija sto joj je bolje,sto se oporavlja,sto prica!
Cesto gledam u nebo i zamisljam da su oblaci crtezi koje mi crta,pa joj ja kazem kako je lepo,bas si napredovala,tesi me lepotama neba.
"Oblak ne zna zbog cega se krece upravo tim smerom i tom brzinom.
On oseca impuls...
Onamo sad moram.
Ali nebo zna zbog cega i kuda
svi oblaci idu,
i ti ces to znati
kad se uzdignes dovoljno visoko
da vidis iznad
horizonata."
R.B.
28.11.10.
Pakovanje
Da, treba da se pakujemo i to mi je kriticni deo.Cela godina pod stresom,zelim mir.Pre neku noc smo Rista i ja plakali u tri ujutro,Maki se probudila i pocela da vice ne,necu!Odem u crkvu,malo se smirim,radim neke vezbe sto mi je dao jedan drug,a suze liju.Isli smo na groblje da vidimo rozarijum,tako je mali.Kao nasa garsonjera.Izdajemo je i kao da izdajem sebe,da pustam da mi neko udje u srce.Tamo je bila nasa sreca,tamo je bila srecna Stasa,jos stoje crtice od njenog merenja na dovratku,slicice po vratima,prozoru....Ona je sada srecna negde drugde,ponekad zelim da je uznemiravam,svesno,sebicno,nedostaje mi.Tako bi zelela da ispustim sav taj bol i da ostane samo ono lepo,a toga je bilo mnogo!Ceo jedan zivot lepote,ljubavi i topline,kad bi moglo da se vrati.Nekad sam tako usamljena i tuzna.A onda sinoc,samo sam ja budna,ali Rista me drzi za ruku,a Maki mi cuva ledja,nisam sama,nikako.Stasa se igra i ponekad nas gleda.
Da, treba da se pakujemo i to mi je kriticni deo.Cela godina pod stresom,zelim mir.Pre neku noc smo Rista i ja plakali u tri ujutro,Maki se probudila i pocela da vice ne,necu!Odem u crkvu,malo se smirim,radim neke vezbe sto mi je dao jedan drug,a suze liju.Isli smo na groblje da vidimo rozarijum,tako je mali.Kao nasa garsonjera.Izdajemo je i kao da izdajem sebe,da pustam da mi neko udje u srce.Tamo je bila nasa sreca,tamo je bila srecna Stasa,jos stoje crtice od njenog merenja na dovratku,slicice po vratima,prozoru....Ona je sada srecna negde drugde,ponekad zelim da je uznemiravam,svesno,sebicno,nedostaje mi.Tako bi zelela da ispustim sav taj bol i da ostane samo ono lepo,a toga je bilo mnogo!Ceo jedan zivot lepote,ljubavi i topline,kad bi moglo da se vrati.Nekad sam tako usamljena i tuzna.A onda sinoc,samo sam ja budna,ali Rista me drzi za ruku,a Maki mi cuva ledja,nisam sama,nikako.Stasa se igra i ponekad nas gleda.
26.11.10.
Pocetak
Danima sam kao cardak,kazu i da nisam tu,a ja hocu da sam tu.Bojala sam se da poceti zivot bez Stase znaci zaboraviti je na neki nacin ili uskratiti joj nesto sto joj pripada.Znam d je nikada necu zaboraviti i da je ona sa nama gde- god da krenemo.Vec sam bila na rubu ocaja sa novcem,agencijama,rupama od stanova,neizvesne buducnosti,...Cekali smo i dozvolu za spomenik koji zelimo,a ja sam cekala specijalno kamenje koje hocu da joj stavim.Nikako nisam mogla da ga nabavim ni iz inostranstva,rekli su mozda krajem decembra,ako uspeju.Jutros dobijam dve poruke jedna od druga pise:Dan je lep!,druga od jedne dobre zene koja me je razumela,pise:Idi u podzemni po kamenje,kod te i te.Zakazali smo vidjanje dva stana,kasnili smo,ja sam utrcala u prodavnicu gde nije bilo te zene,videla sam dva kamena sama u jednoj kutiji pipnula sam ih i rekla jednom mladicu koji je menja,oni su moji,ne prodaj ih dolazim po njih.Otisli smo u stan,dogovorili se odmah,otisla sam i uzela zeljeno kamenje,jedno mi je Stasa trazila i stavicu joj,drugi je za mene.Polozili smo popodne kaparu i nadamo se da ce nam biti srecno u novom stanu,da cemo uspeti da zivimo slozno,a ona ie svuda sa nama,ljubav ne zna za dimenziju.Smesi mi se odgore i namiguje,mozda je vreme da se otisnemo bez straha.Pozelite nam srecu,ljubim vas sve
Danima sam kao cardak,kazu i da nisam tu,a ja hocu da sam tu.Bojala sam se da poceti zivot bez Stase znaci zaboraviti je na neki nacin ili uskratiti joj nesto sto joj pripada.Znam d je nikada necu zaboraviti i da je ona sa nama gde- god da krenemo.Vec sam bila na rubu ocaja sa novcem,agencijama,rupama od stanova,neizvesne buducnosti,...Cekali smo i dozvolu za spomenik koji zelimo,a ja sam cekala specijalno kamenje koje hocu da joj stavim.Nikako nisam mogla da ga nabavim ni iz inostranstva,rekli su mozda krajem decembra,ako uspeju.Jutros dobijam dve poruke jedna od druga pise:Dan je lep!,druga od jedne dobre zene koja me je razumela,pise:Idi u podzemni po kamenje,kod te i te.Zakazali smo vidjanje dva stana,kasnili smo,ja sam utrcala u prodavnicu gde nije bilo te zene,videla sam dva kamena sama u jednoj kutiji pipnula sam ih i rekla jednom mladicu koji je menja,oni su moji,ne prodaj ih dolazim po njih.Otisli smo u stan,dogovorili se odmah,otisla sam i uzela zeljeno kamenje,jedno mi je Stasa trazila i stavicu joj,drugi je za mene.Polozili smo popodne kaparu i nadamo se da ce nam biti srecno u novom stanu,da cemo uspeti da zivimo slozno,a ona ie svuda sa nama,ljubav ne zna za dimenziju.Smesi mi se odgore i namiguje,mozda je vreme da se otisnemo bez straha.Pozelite nam srecu,ljubim vas sve
22.11.10.
22.novembar 2010.
Veceras su dva meseca kako se nasa draga Staki upokojila.Otisla sam u crkvu da upalim svecu i napravila sam srce oko svece,tako zene iz crkve znaju da je ne gase do kraja.Isplakala sam se i jedna od zena iz crkve mi je prisla i rekla Mico,pa jel dva meseca,klimnula sam glavom.Nekome vec,nekome tek,meni vecnost jedna bez nje,eoni bez njenih gegova i smeha.Jutros me je Masa pitala kako sam,onda me je pitala a kako ti je Staki?Kazem dobro,to i mislim,a ona kaze u bolnici je.Za nju je vreme relativan pojam,sto nisam opet dete da i ja tako mislim.Stavim neke njene slike pred sebe,pa kao da mi je tu,a onda se setim njene price o malom carobnjaku koji je bio jako mocan,ali nedovoljno da bi sebe napravio velikim.Za mog Kiki Bua,sa najvecom mogucom ljudskom ljubavlju
21.11.10.
Sveti arhangel Mihajlo
Danas smo bili u crkvi i Masa je bila jako srecna sto je videla drugare sa kojima se igra zmurke u porti.Prosli vikend se nisu videli,jer smo bili sa prijateljima na Tari.Priroda je carobna,vazduh divan,a jezero bistro,Masa je imala i svoju drugaricu Teju,sta ces lepse.Ja sam preplakala put i ne samo to,prvo putovanje bez Stase je tako bolno.Setala sam do iscrpljenja i to mi je prijalo,a kad sam se rasplakala i cucnula -u zemlji sam videla kamencic u obliku srca,ponela sam ga.Gde god da idemo,mila,ti ides sa nama.Lepo je bilo u crkvi,Masa voli kako pevaju i voli da pali svece,danas se malo pecnula,to ne voli.Poljubio je otac Pera i to voli,dao joj je krstic koji joj se dopada,drzi ga u sobi.Malo je plakala kad su mali Popovici krenuli kuci,ali smo joj rekli da cemo se obavezno videti,makar nedeljom,poljubila ju je Milica,pa joj je bilo lakse.
Zelim srecnu slavu svima koji je slave,pomolila sam se za sve dobre ljude koji misle na nas i koji nas vole,kao i za sve one kojima je milost potrebna(da li ima nekoga kome to ne treba?).
Jos uvek se nismo preselili,gledali smo jedan stan i dok smo se smislili,sutradan je vec bio useljen,eto.Kao da jos nemam hrabrosti da zakoracim i odem odavde,od mame,kao da se bojim da opet zivim porodicni zivot,kako to moze bez nje.Bojim se da ne izneverim sebe,Stasu,Masu...Nisam ni pola od onoga sto sam bila,a sad znam da sam bila mnogo toga.Nadam se cudu,da ce odjednom da se stvori prilika koju cemo svi zgrabiti,a znam da to moramo sami.Cekamo stan,cekamo da se smirimo,cekamo da budemo ono sto jesmo.
17.11.10.
Sa zakasnjenjem....
Mnogi su me iskritikovali sto ne pisem.Ne mogu.Kada je bilo opelo jedva sam stajala,bilo mi je teze nego u septembru,valjda sam tada mislila da je jos tu.Tek sada je otisla,iako osecam njen duh svuda oko sebe.To vece mi je prvi put pozlilo,prvi put sam uspela da povratim,nedovoljno.Mozda je cudno,ali meni je sve teze.Otac Pera mi je rekao da ce mi biti sve teze,njemu verujem.
Onda me je jedan dan pozvao jedan moj drug i rekao spremajte se vas dve,lepo je vreme.Otisli smo na Usce i setali po suncu pored reke,sisli smo do nje,bilo je lepo.Zaboravila sam sta je to reka,sunce,setnja...Maki je bila srecna,svaki dan me pita kako si,jesi srecna ili tuzna.Onda sam rekla kako me voda odmara i moj drug koji je pravi prijatelj stavio je Maki na bicikl i provozali su se,a ja sam na kratko ostala sa rekom i patkicama,upijala sam sirinu reke i pokusala da izbacim tugu u reku za koju je Stasa uvek govorila to je usce,a tamo je Sava(desno),a tamo Dunav(levo).Malo sam plakala,secala se nasih setnji bas tu, gledanja u tu istu reku i pomislila kako nista nije vise isto.Hvala ti,Zile,sto si osetio kad treba da me ostavite nasamo,to moze samo prijatelj.Masa je danima pricala kako je bila na brodu na sokicu,jako joj se dopalo.
"Cesto razmisljaj koliko brzo sva bica i dogadjaji prolaze i nestaju.Bice je kao reka koja neprekidno tece,dejstva su u stalnoj promeni,a uzroci se preobrazavaju na sto nacina.Gotovo nista nije stalno.Neprestano su oko nas beskrajne i vecne proslost i buducnost,u kojoj sve nestaje.Misli na sveopste bice,ciji si ti jedan delic i na celo trajanje,ciji ti je kratak interval dodeljen,i na sudbinu ciji si ti malecni deo." Marko Aurelije
4.11.10.
01. novembar 2010.
.jpg)
Cujem ptice
u tvojim grudima
koje jedva cekaju da polete
Ko sam ja da te sebicno cuvam?
Samo najdrazi pratilac
na tvom putu
koji te beskrajno voli
28.10.10.
Sveta Petka
Na jucerasnji dan pre sest godina smo krstili Stasu.Bio je prelep,suncan dan,za kratke rukave,neocekivano za kraj oktobra.Sunce je padalo ravno na nju,a ona je bila mirna i gledala oko sebe sta se desava.Bilo je intimno,jer je bila jako mala.Ristina tetka je tad rekla andjeo Bozji,a svestenik da jos nije video da je beba tako mirna na krstenju.Zato sam na Fejs stavila fotografije od tog dana,da vidite kako je bilo,intimno i toplo.
Juce smo isli na sluzbu,pomolila sam se da brine o Stasi i prilozila bukete u Sabornoj crkvi i u Ruzici,kao sto se vidi na slikama.Masenjka je upalila svecu za seku,koju seku,onu u kolicima,a ko je to ,Pa,Stasa!
Preseklo me je to secanje,hocu da se seca lepih stvari,to joj pricam i to cu joj pokazivati.
Videla je Bogorodicu i opet smo je pitali ko je to sa njom,rekla je Stasa.
Juce je bilo pet nedelja kako se upokojila ljubav nasa Stasica,juce sam bila tri puta u crkvi,sinoc se prvi put nisam raspala uvece.Masa joj je poslala pregrst poljubaca,a onda jedan vratila prsticem na svoj obraz.
24.10.10.
Prilagodjavanje
Pokusavam da nadjem stan.Zelim da imamo psa.Zelim da zivimo kao porodica.Zvuci lepo,zvuci lako.
Prekjuce sam primila nekoliko veoma uvredljivih poruka sms od jedne agencije.Odgovorila sam uljudno.Oni su nastavili sa jos tri.Nazvala sam ih i rekla da mi nisu pokazali nijedan stan,da se nismo nikad ni videli,da nemamo ugovor,izvinuli su se zato sto je doslo do greske?Tri-cetiri uvredljive poruke greska?Rekla sam im da imam odredjeno misljenje o njihovoj agenciji,da mi ne traze stan i da se sa ljudima komunicira telefonom,a ne putem sms-a,na taj nacin.Uzasno sam se iznervirala.U redu,ljudi se nerviraju zbog preseljenja i inace,vidim bice potrebno i vreme i zivci.Ma,mogu ja to.
Vodim Maki kod psihologa,sad ulazi bez dreke,cak joj je ponela i dugme da usije jednoj zirafici oko da vidi!Igramo se sa plastelinom,setamo,ujutro i uvece placem.Cini se da je malo bolje,komuniciram,videla sam se sa drugaricama,secale smo se,zezale,bas mi je bilo drago sto smo se videle.
Idemo svake subote na sluzbu za upokojene,tu gledam Stasu,pricam sa njom,odem u stan i pricam sa slikom,igram se,puno placem.Znam ja da je na boljem mestu,ali ne znam zasto se mucila,to ne mogu da podnesem.Nedostaje mi fizicki,do bola,da je zagrlim,poljubim u kosu,da joj vidim oci i cujem ponesto pametno.
Juce smo hteli Masu da odvedemo u pozoristance,upali smo na Ruzno pace koje je Stasa x-puta gledala i gde je posle bio rodjendan devojcice nasih poznanika koji su nas sramezljivo pozvali da ostanemo,znajuci sve.Prvo je Masa pocela da place i Rista ju je izveo da se smiri,onda sam ja unutra plakala,jer sam sa Stasom prosla sve replike,Masa nije htela ni unutra,ni na rodjendan.Samo je htela krunu i carobni stapic.Otisli smo u setnju pored Dunava,gde smo uvek isli posle pozorista,oni su seli na klupicu da nesto pojedu,ja sam otisla na moje i Stasino omiljeno mesto gde sam se spustila do dole,jer se reka povukla.U jesen smo se uvek spustale tamo,gledale brodove i slusale patkice,skupljale kamencice i puzeve.Mesec se vec video onako pun,a ja sam pricala sa njom i skupljala joj puzice,jedan je pravi spondylos.Bila je samnom tu,nisam smela da se okrenem Masi koja me je zvala iz sveg glasa,nisam mogla da zaustavim suze,Stasa je u svemu,jer smo svugde bile.Jako je tesko smiriti se.
Jedno jutro smo ustale Maki i ja,sunce napolju,divota idemo napolje.Lepo smo setale,skupljale,lisce i otisle u parkic.Spustala se niz tobogan,obratile se po nekoj deci,sve je bilo lepo,ja ljubazna.Pojavljuje se deda sa klincem koji jedva ide i ne moze da saceka da se Maki popne stepenicama do tobogana,ni da je zamoli da se pomeri(a mali jedva ide kolicki je!) i klinca prebaci preko nje i stavi na tobogan.Meni se smracilo sto od gesta,sto od toga sto se to deci ne radi.Sacekala sam da vidim da li ce se izvinuti,a posto nije i nastavio je tako da se ponasa i sa strane,popela sam se na tobogan zgrabila dete i ponovo ga prebacila preko Mase.On je prisao i ja sam rekla da li znate sta ste uradili,kaze znam i nista,kazem ,e,onda znate da treba to da ponovite i to se ne radi.On opet nista.Spustim dete niz tobogan i krenem iz parkica,kad poce neka baba da se dere kako sam ja lupila neko dete,lupeta,ne zna o cemu se radi,niti je ista videla,a deda cuti.Krenula sam sa Masom iz parkica,baba je vikala kako sam bezobrazna,itd,a ja sam izmarsirala da je ne bi nokautirala u sekundi.Ruke su mi se tresle od besa,koliko ljudi samo sebe gledaju,dedi se zuri na tobogan,a babi da se svadja.Sto je jos strasnije,moj rodjeni otac je sedeo na klupici i pravio se lud.Dosla sam do kapije parkica i odlucila da mu ne dam da se izvuce i pocela da vicem Tata,jel ides sa nama,da te cekamo.Njega je sramota lude cerke,uopste nije pomislio da me uzme u odbranu! Tek je kasnije lagano ustao i izasao kao da ga se to nista ne tice.Zakljucila sam da meni ne treba psihijatar,nego tekvondo i ljuti pas.Nemoj da mi neko pipne Masu,pojescu ga!
Danas smo bili i sa njom u crkvi,svidja joj se muzika i slike,ali je plase ljudi.Potpuno je u pravu.Volim Sabornu crkvu,mozda sam navikla na nju,ali mi smeta sto nemaju neku prostoriju da se deca zabave dok traje sluzba i da ih roditelji vide.Upalila je svecu za Staki,a onda smo je podigli,ugledala je Bogorodicu.Pitala sam je da li znas ko je to.Rekla je znam,Bogorodica,A ovo(zna ko je) Stasa.
Trazila mi je njenu gumicu za kosu pre neko vece,dala sam joj i ona je gleda malo i kaze Stasa je tuzna zbog kose i vrati mi je.Ne znam vise sta zna,ceka je ,pa da idemo u stan...
Juce smo zakazali Opelo za Stasu za 1.novembar u 12h u Sabornoj crkvi,to je ponedeljak,da znaju ljudi koji zele da dodju,a koji moraju da se dogovore zbog posla.
Jako bi volela da se svi vidimo
mama
19.10.10.
Zelela bi da kazem da me je sinoc jako potreslo saznanje da je preminuo Andrej Knezevic,deckic iz Sombora koji je bolovao od iste bolesti kao i nasa Stasa,a bio je samo cetiri dana stariji od nje.Njegov tata je kontaktirao sa nama i cuo se cesto sa Ristom.Bilo mu je bolje nego Stasi,ova vest me je presekla.Videla sam slike na You Tubu i potresla se do srzi,neke stvari su tako bolno slicne.Sta radi Bog pitam se svaki dan i opet mu se molim za njihove dusice i da nama svima da snage da ovo prebrodimo.
Nadam se da su mirni i srecni,sigurno su vec drugari,jer je Stasa prilazila deci lepo i lako,igraju se svojih lepih decjih igara.
Volimo vas
Nadam se da su mirni i srecni,sigurno su vec drugari,jer je Stasa prilazila deci lepo i lako,igraju se svojih lepih decjih igara.
Volimo vas
18.10.10.
Zelela bih da kazem Franki da Staša nema stranicu na Fejsu,ako hoce da vidi slike neka ukuca Svetlana Jovic i album 27.septembar 2010.
Zelim da joj kazem i to da Staša obozava srca,da ih je svugde crtala,tata je nasao srce u paprici koju je sekao,Masa i ja baricu u dvoristu,crtez na klupi,a ja nosim srce koje sam joj napravila i koje je ona nosila(vidi se na jednoj slici).
Ona jeste SRCE
Zelim da joj kazem i to da Staša obozava srca,da ih je svugde crtala,tata je nasao srce u paprici koju je sekao,Masa i ja baricu u dvoristu,crtez na klupi,a ja nosim srce koje sam joj napravila i koje je ona nosila(vidi se na jednoj slici).
Ona jeste SRCE
A sad malo ja... tata
Drago mi je da se mama priključila. Dobro joj ide, čak je i stranicu na fejsu otvorila! Dobro je to.
Želim da vas ohrabrim da pišete. Ne možete pogrešiti, šta više. Veoma smo zahvalni na komentarima, to je naša duhovna hrana, sada, kada smo rekonvalescenti. Posebno se zahvaljujem Panđi na komentaru kojim je preneo SVOJE iskustvo da ipak nešto postoji i posle, da nije ništavilo, i da ima smisla sve što sada radimo, i Ani koja je to potvrdila. To mi je najjača uteha do sada! Panđo, drži se!
Vratio sam se poslu i nekim lepim obavezama.Vreme sam podelio na ono kada tugujem (a to je uglavnom rano ujutro ili kasno uveče) i na ostalo vreme kada stalno nešto radim. Desi se naravno, da se potresem i preko dana kada se sretnem sa nakom uspomenom, ali traje kraće. Ova šizofrena podela mi pomaže da ipak nešto i uradim.
Što se tiče udruženja ili fonda, odabrao sam da to bude fond, iz više razloga. Čekam da se usvoji novi zakon o fondovima, pa da se uskladimo i registrujemo. Fond će se baviti "decom novog doba", njihovim roditeljima koji ne mogu da se snađu, njihovim potrebama za novim informacijama i zaštitom, školovanjem, druženjem... Sve dok se nije desila ova strahota nismo znali za postojanje takve dece, i to u takvom broju. Prvo su nam skrenuli pažnju da je Staša Indigo dete (mislio sam da me neko zeza), onda smo kupili knjigu o indigo deci (između milion knjiga koje se bave zdravom ishranom, kako pobediti rak i sl.). Sada vidim da postoje i kristalna deca (što nam je Staša decidno rekla za sebe!), pa zvezdana deca... To su ta deca novog doba, koja uglavnom imaju problema, a negde su natprosečna i nose poruku kako da živimo bolje. U Stašino ime, fond će se baviti njima i njihovim potrebama. Ko je zainteresovan da se priključi, izvolite, jedva čekam da sa nekim podelim iskustva i razmenim mišljenja. Imate i moj mail, pa dobrodošli.
Da li treba da napišem koga je Staki crtala ovde ispod?
Stašin tata
Želim da vas ohrabrim da pišete. Ne možete pogrešiti, šta više. Veoma smo zahvalni na komentarima, to je naša duhovna hrana, sada, kada smo rekonvalescenti. Posebno se zahvaljujem Panđi na komentaru kojim je preneo SVOJE iskustvo da ipak nešto postoji i posle, da nije ništavilo, i da ima smisla sve što sada radimo, i Ani koja je to potvrdila. To mi je najjača uteha do sada! Panđo, drži se!
Vratio sam se poslu i nekim lepim obavezama.Vreme sam podelio na ono kada tugujem (a to je uglavnom rano ujutro ili kasno uveče) i na ostalo vreme kada stalno nešto radim. Desi se naravno, da se potresem i preko dana kada se sretnem sa nakom uspomenom, ali traje kraće. Ova šizofrena podela mi pomaže da ipak nešto i uradim.
Što se tiče udruženja ili fonda, odabrao sam da to bude fond, iz više razloga. Čekam da se usvoji novi zakon o fondovima, pa da se uskladimo i registrujemo. Fond će se baviti "decom novog doba", njihovim roditeljima koji ne mogu da se snađu, njihovim potrebama za novim informacijama i zaštitom, školovanjem, druženjem... Sve dok se nije desila ova strahota nismo znali za postojanje takve dece, i to u takvom broju. Prvo su nam skrenuli pažnju da je Staša Indigo dete (mislio sam da me neko zeza), onda smo kupili knjigu o indigo deci (između milion knjiga koje se bave zdravom ishranom, kako pobediti rak i sl.). Sada vidim da postoje i kristalna deca (što nam je Staša decidno rekla za sebe!), pa zvezdana deca... To su ta deca novog doba, koja uglavnom imaju problema, a negde su natprosečna i nose poruku kako da živimo bolje. U Stašino ime, fond će se baviti njima i njihovim potrebama. Ko je zainteresovan da se priključi, izvolite, jedva čekam da sa nekim podelim iskustva i razmenim mišljenja. Imate i moj mail, pa dobrodošli.
Da li treba da napišem koga je Staki crtala ovde ispod?
Stašin tata
17.10.10.
Album
Posto su mi se javljali ljudi koji nisu mogli da prisustvuju sahrani,a zeleli su,kao i oni koji su u inostranstvu, objavila sam fotografije sa ovog tuznog dogadjaja na svom Fejsu.Ko misli da ne moze da podnese,da zna,da ne otvara.Ove tuzne fotografije cu ostaviti oko nedelju dana da ih pogleda ko zeli.Vec sam rekla,ako je nekom lakse neka zapali svecu,kaze njeno ime i pomisli nesto lepo.
Nakon ovoga stavicu lepe i nasmejane slike,da se sa radoscu secamo kakva je bila.
Ukucajte samo Svetlana Jovic
14.10.10.
Otvorena vrata
Izgleda mi da je moje pisanje probudilo nesto u ljudima,pa su poceli da se javljaju.To je lepo,mozda cemo malo lakse prebroditi zimu zajedno.Inace sam depresivna kad pocne ovakvo vreme,ja sam dete Sunca,i Staša je,kazala je Kad lipe cvetaju,tad mi je rodjendan,i to je bilo divno!
Cini mi se da je mnogima potrebna pomoc,vidjanje,ljudi su se jako osamili,a u sustini smo svi drustveni.Doslo mi je da napravim klub S,gde bi se svi vidjali bilo kada,ali nemam te mogucnosti,mozda jednom...
Ono sto me je najvise pogadjalo tokom Stasine bolesti je odnos ljudi lekara,sestara,svog osoblja,sto je ne tretiraju kao osobu,sto nisu ljubazni i humani,sa par izuzetaka.Nazalost ja nisam mogla da promenim uzasnu dijagnozu,pokusala sam da joj produzim zivot,nisam uspela da joj mnogo uveselim poslednje dane,ne mogu da promenim sistem,nema svrhe da se tuzimo,iako ima osnova.Nista mi ne moze vratiti nju.Imam predivne uspomene i jednu zbunjenu devojcicu koja ocekuje mnogo od mene.
Drago mi je da vas ima sve vise i da se budi neka svest bez straha,treba svi da se spajamo i da pomazemo jedni drugima,cak i kad je ta pomoc sitna i neznatna.Ja znam kako mi je svaka lepa rec prijala,kako sam bila zahvalna kad bi se neko obratio Stašici,jer je ona sve znala i razumela,a oni joj se i ne obracaju i osudjuju je,a da je i ne pogledaju.Zvuci smesno,ali sam bila srecna kad je neko nezno uhvati za rucicu ili je pomazi,a to je bilo tako retko. Samo pred sam kraj su malo smeksali,to sam u jednom filmu cula kad osudjenica na smrt kaze u svojim poslednjim minutima,kako sad svi mogu da budu tako ljubazni?
E,to je to.Kad smo dosli da potpisemo papire za Stasu i da je identifikujemo,na samim vratima smo se mimoisli sa medicinskom sestrom koja mi je usput rekla
Saucesce,kao Dobar dan,htedoh da kazem i vama,kad ste postali takvi.O ostalim uzasima kako su je strpali u kesu vezanih ruku i samo sa kartoncicem i kako sve to izgleda uopste necu dalje da vas potresam,ni sa mojim njima cudnim zahtevima,meni je vazno da smo je dostojanstveno ispratili,ovom prilikom se izvinjavam sto neke ljude nismo obavestili,sami smo radili organizaciju,pa smo zaboravili u svemu tome,mislili smo da svi prate blog.Fotografije sa sahrane cu videti da neko stavi na Fejs,posto dosta ljudi nije moglo da prisustvuje.Pogledajte slike i upalite svecu,to je kao da ste dosli,i mislite na nju lepo.
Hvala sto ste poceli da se javljate i da delite i svoje probleme sa mnom,da malo izadjem iz kruga.Videla sam se sa Sandricom vodile smo Masu i Petra na izlozbu Lega,videcu se sa Anom,Lina me zove,nedostajem joj.Znam i ti meni,i zao mi je sto ne mozes da dodjes,mozda cu jednom moci ja,ali kad popravis kanalizaciju!
Humanost,empatija,ljubav su ono sto uzdize coveka,za tim smo sve vreme ceznule,ja samo zelim da toga vise ima,onda znamo da nismo sami.Kad se ne sakrivas od komsije i ne zelis da mu crkne krava,kad te svekrva voli,a sa muzem zivis u slozi.Da li je to nemoguce?
Pored porodice sam osetila dve podrske-od strane svestenstva Saborne crkve i doktorke Srdjane koja je redak humanista,strucnjak i zena,to kazem,jer me je primila bukvalno sa ulice i u pogledu sam joj videla da me gleda kao majka,a ne kao lekar.Mnogo voli moju Stašu i mnogo je ucinila za nju,kad se molim za Stašu i za sve nas molim i za vise Srdjana.
Vas volim,pisite!
Izgleda mi da je moje pisanje probudilo nesto u ljudima,pa su poceli da se javljaju.To je lepo,mozda cemo malo lakse prebroditi zimu zajedno.Inace sam depresivna kad pocne ovakvo vreme,ja sam dete Sunca,i Staša je,kazala je Kad lipe cvetaju,tad mi je rodjendan,i to je bilo divno!
Cini mi se da je mnogima potrebna pomoc,vidjanje,ljudi su se jako osamili,a u sustini smo svi drustveni.Doslo mi je da napravim klub S,gde bi se svi vidjali bilo kada,ali nemam te mogucnosti,mozda jednom...
Ono sto me je najvise pogadjalo tokom Stasine bolesti je odnos ljudi lekara,sestara,svog osoblja,sto je ne tretiraju kao osobu,sto nisu ljubazni i humani,sa par izuzetaka.Nazalost ja nisam mogla da promenim uzasnu dijagnozu,pokusala sam da joj produzim zivot,nisam uspela da joj mnogo uveselim poslednje dane,ne mogu da promenim sistem,nema svrhe da se tuzimo,iako ima osnova.Nista mi ne moze vratiti nju.Imam predivne uspomene i jednu zbunjenu devojcicu koja ocekuje mnogo od mene.
Drago mi je da vas ima sve vise i da se budi neka svest bez straha,treba svi da se spajamo i da pomazemo jedni drugima,cak i kad je ta pomoc sitna i neznatna.Ja znam kako mi je svaka lepa rec prijala,kako sam bila zahvalna kad bi se neko obratio Stašici,jer je ona sve znala i razumela,a oni joj se i ne obracaju i osudjuju je,a da je i ne pogledaju.Zvuci smesno,ali sam bila srecna kad je neko nezno uhvati za rucicu ili je pomazi,a to je bilo tako retko. Samo pred sam kraj su malo smeksali,to sam u jednom filmu cula kad osudjenica na smrt kaze u svojim poslednjim minutima,kako sad svi mogu da budu tako ljubazni?
E,to je to.Kad smo dosli da potpisemo papire za Stasu i da je identifikujemo,na samim vratima smo se mimoisli sa medicinskom sestrom koja mi je usput rekla
Saucesce,kao Dobar dan,htedoh da kazem i vama,kad ste postali takvi.O ostalim uzasima kako su je strpali u kesu vezanih ruku i samo sa kartoncicem i kako sve to izgleda uopste necu dalje da vas potresam,ni sa mojim njima cudnim zahtevima,meni je vazno da smo je dostojanstveno ispratili,ovom prilikom se izvinjavam sto neke ljude nismo obavestili,sami smo radili organizaciju,pa smo zaboravili u svemu tome,mislili smo da svi prate blog.Fotografije sa sahrane cu videti da neko stavi na Fejs,posto dosta ljudi nije moglo da prisustvuje.Pogledajte slike i upalite svecu,to je kao da ste dosli,i mislite na nju lepo.
Hvala sto ste poceli da se javljate i da delite i svoje probleme sa mnom,da malo izadjem iz kruga.Videla sam se sa Sandricom vodile smo Masu i Petra na izlozbu Lega,videcu se sa Anom,Lina me zove,nedostajem joj.Znam i ti meni,i zao mi je sto ne mozes da dodjes,mozda cu jednom moci ja,ali kad popravis kanalizaciju!
Humanost,empatija,ljubav su ono sto uzdize coveka,za tim smo sve vreme ceznule,ja samo zelim da toga vise ima,onda znamo da nismo sami.Kad se ne sakrivas od komsije i ne zelis da mu crkne krava,kad te svekrva voli,a sa muzem zivis u slozi.Da li je to nemoguce?
Pored porodice sam osetila dve podrske-od strane svestenstva Saborne crkve i doktorke Srdjane koja je redak humanista,strucnjak i zena,to kazem,jer me je primila bukvalno sa ulice i u pogledu sam joj videla da me gleda kao majka,a ne kao lekar.Mnogo voli moju Stašu i mnogo je ucinila za nju,kad se molim za Stašu i za sve nas molim i za vise Srdjana.
Vas volim,pisite!
12.10.10.
Ipak drugari
Drago mi je što ste pisali.Kupujem samo jedne cipelice ove jeseni.Juče je Masa pitala zasto se Staša razbolela?Rekla sam da ne znam.Rekla sam i da mi je Staša rekla hvala ti,mama,sto si mi rodila Masu.Razrogacila je okice i upitala Stvarno?Rekla je ustvari,ovako sasavu sekicu,ali to je isto.Kad-god bi joj bilo bolje govorila bi nam da nas voli,da se ona nikad tako ne bi ponasala prema nama,da to nije ona.Znam ja to ,duso,bilo je svega,ali Masi moram da kazem da je volis i da si je volela,cak i kad si je odbijala,i kad si vikala i plakala,i kad si otisla....I da to nije zbog nje.Stalno proverava da li sam tu.Sad mi sleduje da zasucem rukave i da stitim Masu,a bojim se,sreco,tebe nisam mogla.Molim se da mi se da snage da budem majka kakva je potrebna mojoj Masi.Juce smo pokusali da trazimo cipele za Maki,vrlo je odredjena(Neću!) i bas je briga za sve sto je ne interesuje,a to su autici,konjici,bicikle i ostala prevozna,brza sredstva.Sedne na pod radnje,otera koga hoće,insistira beskonacno na onome sta zeli,na to nismo navikli.Naravno,nista nismo kupili i vratili smo se iscrpljeni.Potpuno druga osoba,i po prirodi svojoj i po tome sta je snadje.Rista je bio sokiran,ja sam je pustila da sedi na podu i posle sam joj rekla da to bas i nije lepo,a i prljav im je pod,ustala je.Staša je uvek bila kao odrasla osoba,samo mnogo bolja.Nikada nije bila nevaspitana,neodmerena,tacno je znala kad sta treba da se uradi i kako,u knjizari je uvek pitala da li imaju klupicu da prvo prelista knjigu,pre nego sto je kupi.Poslednje sto je čitala su knjige Roalda Dala,ET-a nije stigla da zavrsi,sve Hari Potere odgledala,a neke pročitala.Stavila sam joj Malog princa da ide sanjom.O pričanju i fenomenalnim komentarima da i ne pričam.Kad su joj uključivali transfuziju,pitala ih je kako znaju da je ta krv ispravna,da ne dobije neku bolest.Samo su je pogledali.
Kako ja sad da izvedem na pravi put ovu malu pametnu,svojeglavu glavicu koja je potpuno drugačija?Koja mi svaki dan dokazuje iznova sa pokojim gestom ili rečju koliko se seća i koliko joj sestra fali?
Posle ovog svega znam za sigurno dve stvari-da je mozak čudo i da radi čak i kad dokumentuju da ne radi,ima vlastita napajanja,i drugo,da bebe imaju sećanja,emocije koje pamte,asocijativno,verovatno,razmisljanja.Sve sto su mi govorili,nije tačno.
Jos nesto hocu da kazem.Bila sam besna.Bila sam do jarosti besna,zato sto su se svi razbezali kada se razbolela,svi vrli poznanici,prijatelji,kumovi,čak su i komsije sklanjale glavu.Grozno!Kao da je Staša kriva sto se razbolela ili da smo svi zajedno osudjeni na jos vecu patnju zbog toga.Govorila sam da ne zasluzuju da se vise ikad vidimo ili čujemo,sta ce mi?Zar to dete koje sam vodila na rodjendane ,slave,koje je uvek donosilo radost i osmehe svojim komentarima,nije zasluzilo da je obidju,da je neko zabavi,kupi neku zezalicu?Ona je tako zahvalno dete!Bila sam furiozna!Deci iz unutrasnjosti su dolazili rodjaci svaki dan,nama tata,baka,deka..Rekla sam da nemam nikoga,osim svoje porodice.Nista mi nisu znacili mailovi koje nisam ni mogla da pročitam,bila sam dezurna 24h,bez racunara.Ni njoj to nista nije znacilo,oduvek je volela kontakt,posetu.Tuzna sam jos uvek sto se nije izigrala,nije mi satisfakcija sto se igra sa andjelima,hocu da se igra samnom!Ja sam joj bila najbolja drugarica,hocu da mi se javi da znam da joj je dobro,jer meni nije!
Od kad je otisla splasnuo mi je bes,čemu?Ko zeli da mi se javi,neka se slobodno javi,ne znam vise kad mi je to bilo potrebnije,ali za nju znam.Steta sto vreme ne moze da se vrati,a to je ona zelela i crtala,masinu za vraćanje vremena.Mi ćemo se sigurno videti.Juče mi je uzasno nedostajala kad sam u jednoj prodavnici igračaka videla prelepu plisanu sijamku,sa divnim plavim ocima.Znam da bi je dohvatila sa police,pomazila i rekla,jel da da ćemo je kupiti kad skupimo pare?Zamalo da je kupim sebi,posto je Maki nije ni pogledala,turirala je motor.To dete je ludo za kartingom!Toliko sam posle plakala da je Maki zaspala bez vecere,jer nisam imala snage da joj dam,ni da se setim sta imam u kuci.Moja mama je prokomentarisala to kao skandal,a ja se pitam kako je vodim u parkić i radujem se njenim osmesima kad je visoko na klackalici.
Znam da moram da se saberem,ali to tesko ide,imam rupu u grudima.I nemojte da mi govorite,moras zbog Mase,kao da ja to ne znam,i kao da Masa nije moja.Sve fraze su sranje,i sve pada u vodu kad shvatis da ni ljubav nije dovoljna da spase.Ali ne poznaje granice,vreme,ni dimenziju.
Zato,javite se,pisite sta hocete i nemojte se ustezati i smisljati glupe strategije i otrcane fraze,ja sam ona ista Ceca koja sve radi sto smisli,i koja i dalje prezire licemerje i sr...Toga mi je stvarno dosta.I da znate,ne mozete vi da placete i zalite vise od mene
MAMA!
Drago mi je što ste pisali.Kupujem samo jedne cipelice ove jeseni.Juče je Masa pitala zasto se Staša razbolela?Rekla sam da ne znam.Rekla sam i da mi je Staša rekla hvala ti,mama,sto si mi rodila Masu.Razrogacila je okice i upitala Stvarno?Rekla je ustvari,ovako sasavu sekicu,ali to je isto.Kad-god bi joj bilo bolje govorila bi nam da nas voli,da se ona nikad tako ne bi ponasala prema nama,da to nije ona.Znam ja to ,duso,bilo je svega,ali Masi moram da kazem da je volis i da si je volela,cak i kad si je odbijala,i kad si vikala i plakala,i kad si otisla....I da to nije zbog nje.Stalno proverava da li sam tu.Sad mi sleduje da zasucem rukave i da stitim Masu,a bojim se,sreco,tebe nisam mogla.Molim se da mi se da snage da budem majka kakva je potrebna mojoj Masi.Juce smo pokusali da trazimo cipele za Maki,vrlo je odredjena(Neću!) i bas je briga za sve sto je ne interesuje,a to su autici,konjici,bicikle i ostala prevozna,brza sredstva.Sedne na pod radnje,otera koga hoće,insistira beskonacno na onome sta zeli,na to nismo navikli.Naravno,nista nismo kupili i vratili smo se iscrpljeni.Potpuno druga osoba,i po prirodi svojoj i po tome sta je snadje.Rista je bio sokiran,ja sam je pustila da sedi na podu i posle sam joj rekla da to bas i nije lepo,a i prljav im je pod,ustala je.Staša je uvek bila kao odrasla osoba,samo mnogo bolja.Nikada nije bila nevaspitana,neodmerena,tacno je znala kad sta treba da se uradi i kako,u knjizari je uvek pitala da li imaju klupicu da prvo prelista knjigu,pre nego sto je kupi.Poslednje sto je čitala su knjige Roalda Dala,ET-a nije stigla da zavrsi,sve Hari Potere odgledala,a neke pročitala.Stavila sam joj Malog princa da ide sanjom.O pričanju i fenomenalnim komentarima da i ne pričam.Kad su joj uključivali transfuziju,pitala ih je kako znaju da je ta krv ispravna,da ne dobije neku bolest.Samo su je pogledali.
Kako ja sad da izvedem na pravi put ovu malu pametnu,svojeglavu glavicu koja je potpuno drugačija?Koja mi svaki dan dokazuje iznova sa pokojim gestom ili rečju koliko se seća i koliko joj sestra fali?
Posle ovog svega znam za sigurno dve stvari-da je mozak čudo i da radi čak i kad dokumentuju da ne radi,ima vlastita napajanja,i drugo,da bebe imaju sećanja,emocije koje pamte,asocijativno,verovatno,razmisljanja.Sve sto su mi govorili,nije tačno.
Jos nesto hocu da kazem.Bila sam besna.Bila sam do jarosti besna,zato sto su se svi razbezali kada se razbolela,svi vrli poznanici,prijatelji,kumovi,čak su i komsije sklanjale glavu.Grozno!Kao da je Staša kriva sto se razbolela ili da smo svi zajedno osudjeni na jos vecu patnju zbog toga.Govorila sam da ne zasluzuju da se vise ikad vidimo ili čujemo,sta ce mi?Zar to dete koje sam vodila na rodjendane ,slave,koje je uvek donosilo radost i osmehe svojim komentarima,nije zasluzilo da je obidju,da je neko zabavi,kupi neku zezalicu?Ona je tako zahvalno dete!Bila sam furiozna!Deci iz unutrasnjosti su dolazili rodjaci svaki dan,nama tata,baka,deka..Rekla sam da nemam nikoga,osim svoje porodice.Nista mi nisu znacili mailovi koje nisam ni mogla da pročitam,bila sam dezurna 24h,bez racunara.Ni njoj to nista nije znacilo,oduvek je volela kontakt,posetu.Tuzna sam jos uvek sto se nije izigrala,nije mi satisfakcija sto se igra sa andjelima,hocu da se igra samnom!Ja sam joj bila najbolja drugarica,hocu da mi se javi da znam da joj je dobro,jer meni nije!
Od kad je otisla splasnuo mi je bes,čemu?Ko zeli da mi se javi,neka se slobodno javi,ne znam vise kad mi je to bilo potrebnije,ali za nju znam.Steta sto vreme ne moze da se vrati,a to je ona zelela i crtala,masinu za vraćanje vremena.Mi ćemo se sigurno videti.Juče mi je uzasno nedostajala kad sam u jednoj prodavnici igračaka videla prelepu plisanu sijamku,sa divnim plavim ocima.Znam da bi je dohvatila sa police,pomazila i rekla,jel da da ćemo je kupiti kad skupimo pare?Zamalo da je kupim sebi,posto je Maki nije ni pogledala,turirala je motor.To dete je ludo za kartingom!Toliko sam posle plakala da je Maki zaspala bez vecere,jer nisam imala snage da joj dam,ni da se setim sta imam u kuci.Moja mama je prokomentarisala to kao skandal,a ja se pitam kako je vodim u parkić i radujem se njenim osmesima kad je visoko na klackalici.
Znam da moram da se saberem,ali to tesko ide,imam rupu u grudima.I nemojte da mi govorite,moras zbog Mase,kao da ja to ne znam,i kao da Masa nije moja.Sve fraze su sranje,i sve pada u vodu kad shvatis da ni ljubav nije dovoljna da spase.Ali ne poznaje granice,vreme,ni dimenziju.
Zato,javite se,pisite sta hocete i nemojte se ustezati i smisljati glupe strategije i otrcane fraze,ja sam ona ista Ceca koja sve radi sto smisli,i koja i dalje prezire licemerje i sr...Toga mi je stvarno dosta.I da znate,ne mozete vi da placete i zalite vise od mene
MAMA!
11.10.10.
Karneval
Maša je dva dana cekala Stašu da dodje da se igraju plastelinom.Drugi dan sam joj rekla da bi jako to volela,ali da ne moze.Maša je samo prokomentarisala,zakljucali su kapiju.Vece pre nego sto se Staša upokojila,svi zajedno smo isli u bolnicu da zamolimo da je vidimo.Doktor je rekao da ne moze da nas pusti,Maša je vikala hocu da vidim Sakicu,pustite me!Tata i ona su sisli dole,a ja sam ostala da zamolim sestru da Staši daju homeopatske kapi i ostala sam da sedim ispred vrata.Doktor je izasao popricao samnom i usao unutra,kad je drugi put izasao video je da sam i dalje tu,krenuo je ka meni,a onda stao,okrenuo se i sisao niz stepenice.Nije znao sta da mi kaze.Sutradan sam poslednja ostala u poseti i medicinski brat me je skinuo sa nje,pitao me je da li mi treba secer i voda,ne,treba mi moja Staša.Tada sam je poslednji put poljubila zivu,ali sam nastavila da je ljubim jos pet dana posle,preko veza,koje su ispale humanije.U mislima nikada necu prestati da je ljubim i da je cekam da mi kaze Ba,iza svakog coska.
Maša je imala temperaturu,pored svega ovog nije ni cudo.Bila sam van sebe kad drugi dan nije spala temperatura,a onda je uvece odjednom zivnula i donela mi lutku i otrcala.To je bila vila koju je Staša drzala u rukama sve vreme na drugoj hemoterapiji,pocela sam da placem.Opet je usla u sobu i na pola puta do mene rekla Mama,opet lijes suze zbog Staše.Nemirno spava,rekla je da je sanjala Stašu kako se igra auticima(Maša voli autice),svako vece Staši šaljemo poljupce pred spavanje,pozelimo laku noc i kazemo joj da je volimo.Samo to vece kad je umrla nije htela da joj pošalje poljubac.Danas je jela palacinke i uzviknula,Kako je divan dan,volela bi da je Staki ovde sa nama i da jedemo zajedno palacinke!Okrenula sam jednu Stašinu nasmejanu sliku i stavila pored nas i rekla,Evo,kao da je sad sa nama,jel da.Onda je Maša pocela da prica sa slikom,Staki jedem palacinke,ja to mnogo volim,a ti,i ti mnogo volis.Pet dana nisam mogla da odem do starog stana,tamo najviše osecam da sam sa Stašom,tamo smo bili najsrecniji.Makici je bilo bolje i zaspala je sa tatom,a ja sam krenula u stari blok.Kako sam ušla cula sam veoma glasnu muziku,odjednom su pocela da mi dolaze u susret deca-kruske,deca-jabuke,kako sam se priblizavala zgradi koja je pored vrtica,shvatila sam da je u toku Jesenji karneval.Deca su pevala,igrala,a Stašini drugari su vec izlazili.Mahnula mi je Slavica i zagrlila me,ja sam poljubila nju i malu Natu i stigla samo da kazem da je prošle godine bilo lepše vreme.Naišli su i drugi roditelji,Lukina mama me je zagrlila i prošla,a Slavica me je odvukla što dalje.Htela sam da udjem,ali nisam htela da drugim roditeljima bude neprijatno što me vide.Došla sam u stan,upalila svecu,namestila cvece i igracke,rekla sam joj da je i ona trebalo da bude tamo i da se raduje i da igra,kao prosle godine.Onda sam stavila na glavu njen šešir sa prošlogodišnjeg karnevala,na koji sam lepila lišce do tri ujutro i uduvala se od oho-lepka,i pocela da placem kao kiša.To nije fer!Sve me je bolelo!Nije trebalo da me odvuku,ja volim tu decu iz njene grupe,nikada nismo zurile kuci,uvek sam imala vremena da popricam sa njima,ja nisam ljuta što su oni zivi,nego što ona nije!Trebalo bi da su zajedno! Ne zelim da vise ljudi beze od nas!
Kad ih vidim,kao da je i ona negde tu.Sutradan smo se videli sa Slavicom(jednom mamom),kad smo ušle kod njih Maša se tako obradovala Nataliji i ova njoj,a onda je mala sela u istu sobu,na istu stolicu kao kad je dolazila sa Stašom,posle je došla i druga drugarica i Maša je bila srecna,a meni je na trenutak bilo lakše.Još dve drugarice su se videle samnom za sve ovo vreme,svaka im cast!Ljudi i dalje beze kao da smo sugavi.
U subotu su bile Zadusnice,strasno mi je da palim svecu dole .Ceo dan mi je bio strasan,povela sam Maki u stan samnom,usput smo kupile igrackice i za Staki i za nju.Ona ceka Stašu da idu zajedno napolje,svidja mi se sto za nju ne postoji vreme,sto je sve bilo juce i sto prica sa Staki i kad nije tu.Gurala sam je u biciklicu i pokazivala gde su se zajedno igrale(davno nije bila u tom bloku),govorila je stalno secam se,secam se.Setila se i ponecega u stanu i postavila odmah dve stolicice i njenu i Stašinu i rekla vidi Stašine igracke.Posle je tu i zaspala.Ko zna sta ona pamti,samo izviru novi detalji....Ali potrebno nam je mnogo podrske i mnogo,mnogo vremena.
Zelela bih jos samo da kazem da mi je dosta ljudi porucilo da prati blog,ali ja ne vidim toliko prijavljenih.Molila bi vas da se prijavite,jer imam strah da ce ga ugasiti,ako ne bude bilo ljudi u dovoljnom broju.
Hvala vam sto nas pratite kroz sve muke,jer one jos nisu prosle.Ucimo da zivimo ispocetka,a ne znamo kako.Sve sto smo znali,vise ne vazi,a sta vazi,nemam pojma.
Stašina i Mašina mama
Maša je imala temperaturu,pored svega ovog nije ni cudo.Bila sam van sebe kad drugi dan nije spala temperatura,a onda je uvece odjednom zivnula i donela mi lutku i otrcala.To je bila vila koju je Staša drzala u rukama sve vreme na drugoj hemoterapiji,pocela sam da placem.Opet je usla u sobu i na pola puta do mene rekla Mama,opet lijes suze zbog Staše.Nemirno spava,rekla je da je sanjala Stašu kako se igra auticima(Maša voli autice),svako vece Staši šaljemo poljupce pred spavanje,pozelimo laku noc i kazemo joj da je volimo.Samo to vece kad je umrla nije htela da joj pošalje poljubac.Danas je jela palacinke i uzviknula,Kako je divan dan,volela bi da je Staki ovde sa nama i da jedemo zajedno palacinke!Okrenula sam jednu Stašinu nasmejanu sliku i stavila pored nas i rekla,Evo,kao da je sad sa nama,jel da.Onda je Maša pocela da prica sa slikom,Staki jedem palacinke,ja to mnogo volim,a ti,i ti mnogo volis.Pet dana nisam mogla da odem do starog stana,tamo najviše osecam da sam sa Stašom,tamo smo bili najsrecniji.Makici je bilo bolje i zaspala je sa tatom,a ja sam krenula u stari blok.Kako sam ušla cula sam veoma glasnu muziku,odjednom su pocela da mi dolaze u susret deca-kruske,deca-jabuke,kako sam se priblizavala zgradi koja je pored vrtica,shvatila sam da je u toku Jesenji karneval.Deca su pevala,igrala,a Stašini drugari su vec izlazili.Mahnula mi je Slavica i zagrlila me,ja sam poljubila nju i malu Natu i stigla samo da kazem da je prošle godine bilo lepše vreme.Naišli su i drugi roditelji,Lukina mama me je zagrlila i prošla,a Slavica me je odvukla što dalje.Htela sam da udjem,ali nisam htela da drugim roditeljima bude neprijatno što me vide.Došla sam u stan,upalila svecu,namestila cvece i igracke,rekla sam joj da je i ona trebalo da bude tamo i da se raduje i da igra,kao prosle godine.Onda sam stavila na glavu njen šešir sa prošlogodišnjeg karnevala,na koji sam lepila lišce do tri ujutro i uduvala se od oho-lepka,i pocela da placem kao kiša.To nije fer!Sve me je bolelo!Nije trebalo da me odvuku,ja volim tu decu iz njene grupe,nikada nismo zurile kuci,uvek sam imala vremena da popricam sa njima,ja nisam ljuta što su oni zivi,nego što ona nije!Trebalo bi da su zajedno! Ne zelim da vise ljudi beze od nas!
Kad ih vidim,kao da je i ona negde tu.Sutradan smo se videli sa Slavicom(jednom mamom),kad smo ušle kod njih Maša se tako obradovala Nataliji i ova njoj,a onda je mala sela u istu sobu,na istu stolicu kao kad je dolazila sa Stašom,posle je došla i druga drugarica i Maša je bila srecna,a meni je na trenutak bilo lakše.Još dve drugarice su se videle samnom za sve ovo vreme,svaka im cast!Ljudi i dalje beze kao da smo sugavi.
U subotu su bile Zadusnice,strasno mi je da palim svecu dole .Ceo dan mi je bio strasan,povela sam Maki u stan samnom,usput smo kupile igrackice i za Staki i za nju.Ona ceka Stašu da idu zajedno napolje,svidja mi se sto za nju ne postoji vreme,sto je sve bilo juce i sto prica sa Staki i kad nije tu.Gurala sam je u biciklicu i pokazivala gde su se zajedno igrale(davno nije bila u tom bloku),govorila je stalno secam se,secam se.Setila se i ponecega u stanu i postavila odmah dve stolicice i njenu i Stašinu i rekla vidi Stašine igracke.Posle je tu i zaspala.Ko zna sta ona pamti,samo izviru novi detalji....Ali potrebno nam je mnogo podrske i mnogo,mnogo vremena.
Zelela bih jos samo da kazem da mi je dosta ljudi porucilo da prati blog,ali ja ne vidim toliko prijavljenih.Molila bi vas da se prijavite,jer imam strah da ce ga ugasiti,ako ne bude bilo ljudi u dovoljnom broju.
Hvala vam sto nas pratite kroz sve muke,jer one jos nisu prosle.Ucimo da zivimo ispocetka,a ne znamo kako.Sve sto smo znali,vise ne vazi,a sta vazi,nemam pojma.
Stašina i Mašina mama
6.10.10.
deca novog doba
Veoma rano sam ustanovio da sam ovde zato da bih bio od koristi. Dalje kroz život otkrivam kakvu vrstu koristi konkretno, a dok to ne utanačim, obrazujem se u raznim oblastima. Izvesno je, da, koju god oblast da zahvatim, nameće se potreba da je usavršim i prenesem nekome ko hoće da je primi. Staša je bila izvanredno plodno tle, učenik i sagovornik.
Verovatno ste do sada čuli da postoje neka drugačija deca, deca koja nose poruku, koja su drugačija od vršnjaka, deca koju zovu indigo, kristalna, zvezdana... Ja sam to čuo tek kada se Staša razbolela. Nisam znao za te termine, a njeno ponašanje i percepcije su mi bile normane, valjda zato što je prvo dete. Ona sama nam je rekla da je kristal. Čak je našla kristal u kome je ostavila zapis, i rekla da treba da ga protumači. Rekla je i da je izabrala mamu, i još dosta toga je rekla.
Možda je moje postojanje posvećeno prihvatanju i razvoju ovakve dece, jer sam sa Stašom osetio neverovatnu radost davanja, istovremeno i prihvatanja. Njima treba shvatanje, podrška, drugačija ishrana, drugačije školovanje, međusobno druženje. I roditelje bi trebalo okupiti i usmeriti, podržati...
Ako imate neku ideju tim povodom, kao što reče Kjarina mama, da se napravi udruženje, klub, ili možda fond ili nešto treće, jer se slažem sa Milicom da je to poruka Univerzalne ljubavi i treba je prenositi dalje, ne samo zato što "...ljubav leči" nego zato što nam ta deca donose skok u evoluciji kakvog do sada nije bilo! To su deca van ograničavajućih kategorija i treba ih prepoznati (često su povučena u sebe zbog nerazumevanja ili smejanja okoline - što ne smemo da dozvolimo), razumeti i udovoljiti njihovim potrebama. Oni imaju misiju, donose važne poruke i dobro je da znaju da nisu sami. I roditeljima takve dece treba pomoći.
Postoje neke knjnige o tome, tek treba da ih pročitam. Ali sigurno već postoji neko ko ih je pročitao...
Svejedno, javite se. Lepo je čitati komentare, ali ako neko ne želi javno da se izjašnjava, svoje predloge ili stavove može poslati mailom Stašinom tati na: ristomihic@yahoo.com
Verovatno ste do sada čuli da postoje neka drugačija deca, deca koja nose poruku, koja su drugačija od vršnjaka, deca koju zovu indigo, kristalna, zvezdana... Ja sam to čuo tek kada se Staša razbolela. Nisam znao za te termine, a njeno ponašanje i percepcije su mi bile normane, valjda zato što je prvo dete. Ona sama nam je rekla da je kristal. Čak je našla kristal u kome je ostavila zapis, i rekla da treba da ga protumači. Rekla je i da je izabrala mamu, i još dosta toga je rekla.
Možda je moje postojanje posvećeno prihvatanju i razvoju ovakve dece, jer sam sa Stašom osetio neverovatnu radost davanja, istovremeno i prihvatanja. Njima treba shvatanje, podrška, drugačija ishrana, drugačije školovanje, međusobno druženje. I roditelje bi trebalo okupiti i usmeriti, podržati...
Ako imate neku ideju tim povodom, kao što reče Kjarina mama, da se napravi udruženje, klub, ili možda fond ili nešto treće, jer se slažem sa Milicom da je to poruka Univerzalne ljubavi i treba je prenositi dalje, ne samo zato što "...ljubav leči" nego zato što nam ta deca donose skok u evoluciji kakvog do sada nije bilo! To su deca van ograničavajućih kategorija i treba ih prepoznati (često su povučena u sebe zbog nerazumevanja ili smejanja okoline - što ne smemo da dozvolimo), razumeti i udovoljiti njihovim potrebama. Oni imaju misiju, donose važne poruke i dobro je da znaju da nisu sami. I roditeljima takve dece treba pomoći.
Postoje neke knjnige o tome, tek treba da ih pročitam. Ali sigurno već postoji neko ko ih je pročitao...
Svejedno, javite se. Lepo je čitati komentare, ali ako neko ne želi javno da se izjašnjava, svoje predloge ili stavove može poslati mailom Stašinom tati na: ristomihic@yahoo.com
4.10.10.
Negde iza duge
Mnogi su se javljali,izjavljivali saučesce,žalili što nisu mogli da prisustvuju,bili sa nama u mislima,tražili da nose bedževe...Za sve njih ćemo postaviti fotografije koje će,možda samo delimično pružiti uvid u atmosferu koja je vladala tog 27-septembra u podne.Mnoge ljude nismo obavestili iz razumljivih razloga,nismo znali gde se nalazimo.Hvala svima koji ste bili u zaista velikom broju i ispratili sa nama našu dušu,to nam mnogo znači.Voljena je i ako lekari nisu pokazali humanost u toku njene bolesti(čast izuzecima,retkim),barem nismo izgubili veru u ljubav,saosećajnost,zajedništvo.Duboko verujem da je ona bila prisutna i čudila se tolikom svetu i divila cveću koje toliko voli(obožavala je Botaničku baštu),sigurno je mazila svoje omiljene igračke i mahala nožicama u ritmu njene muzike.Sigurno vam svima šalje veliki poljubac!Napisaću vam kako smo se od nje oprostili javno,intimno je to daleko lepše i toplije,kao da je moguće oprostiti se od nekog koga toliko voliš.Ja pričam sa njom stalno,držim desnu ruku spuštenu da može da me uhvati i još joj kupujem gluposti i nameštam fotografiju da gleda crtani film,valjda to svi rade koji ne veruju u konačni odlazak.
Evo šta je tata, gušeći se pokusao da kaže svome čedu:
Hteo sam Staki,mnogo toga da kažem o tebi,o tvojim interesovanjima,o višestrukim talentima,o našim ritualima,o temama koje smo načinjali.O tvojoj dobroti i skromnosti,o fantastičnoj memoriji,ali ne nalazim odgovarajuće reči.
I šta god da kažem, nedovoljno je.Ne nalazim dovoljno vremena ni da se saberem.
Znam,ljubavi,da ni ti nisi imala mnogo vremena,a dala si nam toliko toga.Nije važno koliko dugo se živi,već je važno šta se za sobom ostavlja.
Kada se budemo malo navikli na tugu, pokušaćemo da prepričamo šta smo sve zajedno uradili i šta si nam ostavila u amanet.
I,na kraju,Staki,oprosti svom šašavom tati što ti je često nedostajao,jer to nije ništa u poređenju sa tim koliko ti meni sada nedostajes!
Ne boj se i idi za tom svetlošću koju vidiš, ljubi te tata.
Mama je rekla,uglavnom Stakici na uvce,kažu da drugi nisu mogli da čuju dobro,pa
njoj je i upućeno:
Drago mi je što je danas sunčano,sunčani dani su bili i kad se rodila i kad smo je krstili,ona obožava Sunce.Staša je neobično dete i nemoguće je opisati je.Radoznala,lepršava,mudra,lepa,rođena da bude naučnik,filozof,slikar.Ona je svetli duh koji je obasjao naše živote i učinio ga magičnim,naselio ga dinosaurima,nasmejanim bubama,leptirima,srcolikim licima i raznim "ćunćomuzijama".
Tvoj život je tako bogat i moj je od kad smo se srele. Radosna sam što si izabrala da ti ja budem majka,to je bilo lepo i lako dok si bila zdrava i najteže posle.
Od tebe sam učila o ljubavi i hrabrosti,saznala za tajne i čudne svetove i da vreme ne postoji.Hvala Bogu da sam mogla svaki trenutak da provedem sa tobom,nisam odlazila ni na posao ni na put bez tebe,naše vreme je bilo potpuno ispunjeno.
Od svih si drugačija i čekala sam čudo ozdravljenja,ali Ti si čudo sama po sebi i tvoja duša je beskrajna i prelepa.Tvoja omiljena igra je spašavanje sveta,nastavi da se igraš,mila,i spasi ga kad on nije mogao tebe.
Obožavaš muziku,igru,crtanje,tvoj svaki crtež slavi prirodu,duh i život,sve je prepuno boja,da si mogla i ti bi napisala Viva la vida!
Beskrajno mi je žao što si patila i hvala Srđani koja ti je uvek pomagala i volela te svim srcem kad je bilo najteže,i baki koja je uvek bila tu za tebe.
Osecam da si hrabra i sad i da me tešiš,kao što si Makici rekla"to je samo kiša".Nema opraštanja,jer ti si tu.Bolno mi nedostaješ,tvoj očaravajući osmeh,tvoji duhoviti komentari,nove igračke.Ti si moj najbolji prijatelj.Nedostaje mi da te zagrlim,poljubim ti kosicu i čujem te kako kazes da su ti sve srca u očima kad me vidiš.Pokušaću da ti otpevam pesmu....Šušti,šušti bambusov list....
Sa ovom uspavankom sam je umirivala,ali nikada nije volele ni želela da spava,ni da miruje.Volela je da ide na vesela mesta,da ostaje budna do kasno,da joj nešto "ne promakne"Zato neću da kažem spavaj,dosta si spavala,sada si konacno slobodna da radiš šta želiš,koliko želiš,da roniš,da skačeš,da letiš(posuli smo tata i ja malo vilinskog praha da joj pomognemo da leti)
Znam da bi sada rekla"što places kada je meni dobro".
Uzivaj u čemu god želiš tamo gde si,zaslužila si najbolje!
Selebi
fenikse naš
bakina Milice
Stakice naša
Voloimo Te najviše na planeti
u Galaksiji
u kosmosu! A sad ide njena omiljena pesma od Edit Pjaf,koju ona zove Baba-dei
A njena vaspitačica Jela,koju je Staša iz milošte zvala ubica,jer za sve što napravi su joj govorili"ubiće te Jela",je rekla ovo:
Draga moja pametna devojčice,
u četvrtak sam zanemela.Koliko god da sam znala da je bolest teška,nadala sam se i čvrsto verovala da si ti jača,
Zanemela sam.Ostala sam bez reči kao mnogo puta do sada kada si mi postavljala pitanja ili kada si odgovarala na moja.
Kada si došla u vrtić, prvo što si me pitala bilo je"Objasni mi šta ja radim ovde-Odgovori na ova pitanja su uvek isti(igra,druzenje,ucenje).Onda opet tvoje pitanje"Zašto moram da budem ovde kad ne želim?Zašto nisam sa mamom,kad sam sa njom celi moj život. Ona je moja najbolja drugarica,a ovo što vi radite,ja ovo sve znam."
Mislim da na ovo pitanje nisi dobila odgovor,bar ne od mene.
A onda si me postidela konstatacijom" srećna sam što si me na naučila da idem u krug!"
Morala sam srećo,to je deo programa.
Imala sam i ja pitanje"Šta je okruglo_"Imala si odgovor"To je ono Što nije četvrtasto,a četvrtasto je ono što ima ćoškove,to ti je nešto kao tanjir i na njemu jabuka.Ma,sve zavisi kako gledaš na stvari."
Išla sam od sobe do sobe i hvalila se kolegama kako u grupi imam pametno dete-pravog filozofa.Tako sam te i zvala.Sa ponosom.
Svi se sećamo nežnih reči upućenih Nikoli, tvom dečku iz grupe"Slatkisu moj"."ljubavi moja".A sada verovatno čekaš da ti kažem kako su drugari.Nikola je često u virtuelnom svetu-devojku nema.Luka sada voli Oliveru,a Željana i Natalija su najbolje drugarice i ponekad se posvađaju.Stefan i Nemanja su i dalje nemogući.Gala nam se vratila.Porasla je i nekako se uozbiljila.Mina svaki zadatak shvata i radi veoma savesno.Marija želi da u svemu bude prva...
A kad pitaju za tebe ja uvek kažem da si dobro.Želim da se sećaju svoje drugarice Staše onakve kakava si i bila-pametna,okretna,visprena,brza u razmisljanju i govoru,
Idi sa andjelima.
Ljubi te Jela
Počivaj u miru.
A ja bih želela da svi vi prikupite svoja lepa sećanja na našu Stašu i da nam ih napišete,kako god želite.Primala je mnogo ljubavi,sa ljubavlju je dostojanstveno ispraćena i
želim da sva ta ljubav ostane,po tome se se vidi kako je neko ziveo.Ko nije stigao da je upozna,a pratio je blog,takođe,može ako želi da napiše kako je sve uticalo na njega,sve nam znači
Neka se jave svi koji žele bedževe
mama
Evo šta je tata, gušeći se pokusao da kaže svome čedu:
Hteo sam Staki,mnogo toga da kažem o tebi,o tvojim interesovanjima,o višestrukim talentima,o našim ritualima,o temama koje smo načinjali.O tvojoj dobroti i skromnosti,o fantastičnoj memoriji,ali ne nalazim odgovarajuće reči.
I šta god da kažem, nedovoljno je.Ne nalazim dovoljno vremena ni da se saberem.
Znam,ljubavi,da ni ti nisi imala mnogo vremena,a dala si nam toliko toga.Nije važno koliko dugo se živi,već je važno šta se za sobom ostavlja.
Kada se budemo malo navikli na tugu, pokušaćemo da prepričamo šta smo sve zajedno uradili i šta si nam ostavila u amanet.
I,na kraju,Staki,oprosti svom šašavom tati što ti je često nedostajao,jer to nije ništa u poređenju sa tim koliko ti meni sada nedostajes!
Ne boj se i idi za tom svetlošću koju vidiš, ljubi te tata.
Mama je rekla,uglavnom Stakici na uvce,kažu da drugi nisu mogli da čuju dobro,pa
njoj je i upućeno:
Drago mi je što je danas sunčano,sunčani dani su bili i kad se rodila i kad smo je krstili,ona obožava Sunce.Staša je neobično dete i nemoguće je opisati je.Radoznala,lepršava,mudra,lepa,rođena da bude naučnik,filozof,slikar.Ona je svetli duh koji je obasjao naše živote i učinio ga magičnim,naselio ga dinosaurima,nasmejanim bubama,leptirima,srcolikim licima i raznim "ćunćomuzijama".
Tvoj život je tako bogat i moj je od kad smo se srele. Radosna sam što si izabrala da ti ja budem majka,to je bilo lepo i lako dok si bila zdrava i najteže posle.
Od tebe sam učila o ljubavi i hrabrosti,saznala za tajne i čudne svetove i da vreme ne postoji.Hvala Bogu da sam mogla svaki trenutak da provedem sa tobom,nisam odlazila ni na posao ni na put bez tebe,naše vreme je bilo potpuno ispunjeno.
Od svih si drugačija i čekala sam čudo ozdravljenja,ali Ti si čudo sama po sebi i tvoja duša je beskrajna i prelepa.Tvoja omiljena igra je spašavanje sveta,nastavi da se igraš,mila,i spasi ga kad on nije mogao tebe.
Obožavaš muziku,igru,crtanje,tvoj svaki crtež slavi prirodu,duh i život,sve je prepuno boja,da si mogla i ti bi napisala Viva la vida!
Beskrajno mi je žao što si patila i hvala Srđani koja ti je uvek pomagala i volela te svim srcem kad je bilo najteže,i baki koja je uvek bila tu za tebe.
Osecam da si hrabra i sad i da me tešiš,kao što si Makici rekla"to je samo kiša".Nema opraštanja,jer ti si tu.Bolno mi nedostaješ,tvoj očaravajući osmeh,tvoji duhoviti komentari,nove igračke.Ti si moj najbolji prijatelj.Nedostaje mi da te zagrlim,poljubim ti kosicu i čujem te kako kazes da su ti sve srca u očima kad me vidiš.Pokušaću da ti otpevam pesmu....Šušti,šušti bambusov list....
Sa ovom uspavankom sam je umirivala,ali nikada nije volele ni želela da spava,ni da miruje.Volela je da ide na vesela mesta,da ostaje budna do kasno,da joj nešto "ne promakne"Zato neću da kažem spavaj,dosta si spavala,sada si konacno slobodna da radiš šta želiš,koliko želiš,da roniš,da skačeš,da letiš(posuli smo tata i ja malo vilinskog praha da joj pomognemo da leti)
Znam da bi sada rekla"što places kada je meni dobro".
Uzivaj u čemu god želiš tamo gde si,zaslužila si najbolje!
Selebi
fenikse naš
bakina Milice
Stakice naša
Voloimo Te najviše na planeti
u Galaksiji
u kosmosu! A sad ide njena omiljena pesma od Edit Pjaf,koju ona zove Baba-dei
A njena vaspitačica Jela,koju je Staša iz milošte zvala ubica,jer za sve što napravi su joj govorili"ubiće te Jela",je rekla ovo:
Draga moja pametna devojčice,
u četvrtak sam zanemela.Koliko god da sam znala da je bolest teška,nadala sam se i čvrsto verovala da si ti jača,
Zanemela sam.Ostala sam bez reči kao mnogo puta do sada kada si mi postavljala pitanja ili kada si odgovarala na moja.
Kada si došla u vrtić, prvo što si me pitala bilo je"Objasni mi šta ja radim ovde-Odgovori na ova pitanja su uvek isti(igra,druzenje,ucenje).Onda opet tvoje pitanje"Zašto moram da budem ovde kad ne želim?Zašto nisam sa mamom,kad sam sa njom celi moj život. Ona je moja najbolja drugarica,a ovo što vi radite,ja ovo sve znam."
Mislim da na ovo pitanje nisi dobila odgovor,bar ne od mene.
A onda si me postidela konstatacijom" srećna sam što si me na naučila da idem u krug!"
Morala sam srećo,to je deo programa.
Imala sam i ja pitanje"Šta je okruglo_"Imala si odgovor"To je ono Što nije četvrtasto,a četvrtasto je ono što ima ćoškove,to ti je nešto kao tanjir i na njemu jabuka.Ma,sve zavisi kako gledaš na stvari."
Išla sam od sobe do sobe i hvalila se kolegama kako u grupi imam pametno dete-pravog filozofa.Tako sam te i zvala.Sa ponosom.
Svi se sećamo nežnih reči upućenih Nikoli, tvom dečku iz grupe"Slatkisu moj"."ljubavi moja".A sada verovatno čekaš da ti kažem kako su drugari.Nikola je često u virtuelnom svetu-devojku nema.Luka sada voli Oliveru,a Željana i Natalija su najbolje drugarice i ponekad se posvađaju.Stefan i Nemanja su i dalje nemogući.Gala nam se vratila.Porasla je i nekako se uozbiljila.Mina svaki zadatak shvata i radi veoma savesno.Marija želi da u svemu bude prva...
A kad pitaju za tebe ja uvek kažem da si dobro.Želim da se sećaju svoje drugarice Staše onakve kakava si i bila-pametna,okretna,visprena,brza u razmisljanju i govoru,
Idi sa andjelima.
Ljubi te Jela
Počivaj u miru.
A ja bih želela da svi vi prikupite svoja lepa sećanja na našu Stašu i da nam ih napišete,kako god želite.Primala je mnogo ljubavi,sa ljubavlju je dostojanstveno ispraćena i
želim da sva ta ljubav ostane,po tome se se vidi kako je neko ziveo.Ko nije stigao da je upozna,a pratio je blog,takođe,može ako želi da napiše kako je sve uticalo na njega,sve nam znači
Neka se jave svi koji žele bedževe
mama
1.10.10.
Jesen
Jesen je stigla i uvukla se u srce.
Dan posle opela i čina sahrane, mama i tata su otišli na Lešće. Tamo je pravi krematorijum, i tamo se vrše spaljivanja posmrtnih ostataka. Bili su ljubazni, objasnili nam šta se dešava prilikom kremiranja i pustili nas da stojimo pored peći. Pogledali smo je poslednji put. Ništa se nije promenilo sem opšteg utiska: "vilinski prah" koji smo prosuli na oproštaju, rasuo se svuda tako da se lice i ruke čudesno presijavale kao da iz njih izbija dijamantska svetlost i šalje poruku da je spremna.
Bilo nam je teško.
Zatvorili su sanduk u kome je sve ostalo što je stavljeno. Upalili smo sveće i pustili njenu muziku.
Plakali smo.
Nisu nas prekidali. Stali su sa ostalim kremacijama i pustili nas.Videlo se da im je veoma teško, njima koji guraju sanduke u furune kao da su potpala. Hvala im što su nam omogućili da ispratimo svoje dete, što nas nisu prekidali, što su bili humaniji od mnogih kojima je humanost poziv.
Shvatio sam šta je "vremenska kapsula."
Dan posle opela i čina sahrane, mama i tata su otišli na Lešće. Tamo je pravi krematorijum, i tamo se vrše spaljivanja posmrtnih ostataka. Bili su ljubazni, objasnili nam šta se dešava prilikom kremiranja i pustili nas da stojimo pored peći. Pogledali smo je poslednji put. Ništa se nije promenilo sem opšteg utiska: "vilinski prah" koji smo prosuli na oproštaju, rasuo se svuda tako da se lice i ruke čudesno presijavale kao da iz njih izbija dijamantska svetlost i šalje poruku da je spremna.
Bilo nam je teško.
Zatvorili su sanduk u kome je sve ostalo što je stavljeno. Upalili smo sveće i pustili njenu muziku.
Plakali smo.
Nisu nas prekidali. Stali su sa ostalim kremacijama i pustili nas.Videlo se da im je veoma teško, njima koji guraju sanduke u furune kao da su potpala. Hvala im što su nam omogućili da ispratimo svoje dete, što nas nisu prekidali, što su bili humaniji od mnogih kojima je humanost poziv.
Shvatio sam šta je "vremenska kapsula."
26.9.10.
Bez pozdrava
Ko je u prilici želeli bi smo, naravno, da dodjete da se pozdravimo, ali bi voleli i da se nastavi naše druženje.
Staša je stigla da ostavi dosta iza sebe i želeli bi da to podelimo sa vama, jer znamo da je i vi volite.
Kad se završe sve ovozemaljske pripreme za nju i kad se malo saberemo, pripremićemo In memoriam za Stašu na blogu. Takodje, nastavili bi da vas obaveštavamo o ostalim aktivnostima koje planiramo: izložbu njenih crteža, čestitke, kalendar...
Staša i ja smo radile slikovnice koje bi želela da upriličim i publikujem. Takodje, kad budem smogla snage, daće Bog, da saberem sve što smo prošle i da to zapišem, zbog nje, zbog sebe i za Mašu. Volela bih da se to zapamti i da je se svi sećaju.
Priremili smo bedževe sa Stašinim potpisom koji će stajati u jednoj korpici na sahrani i koje bi želeli da stavite za uspomenu na jednu divnu našu dušu.
Mama
Staša je stigla da ostavi dosta iza sebe i želeli bi da to podelimo sa vama, jer znamo da je i vi volite.
Kad se završe sve ovozemaljske pripreme za nju i kad se malo saberemo, pripremićemo In memoriam za Stašu na blogu. Takodje, nastavili bi da vas obaveštavamo o ostalim aktivnostima koje planiramo: izložbu njenih crteža, čestitke, kalendar...
Staša i ja smo radile slikovnice koje bi želela da upriličim i publikujem. Takodje, kad budem smogla snage, daće Bog, da saberem sve što smo prošle i da to zapišem, zbog nje, zbog sebe i za Mašu. Volela bih da se to zapamti i da je se svi sećaju.
Priremili smo bedževe sa Stašinim potpisom koji će stajati u jednoj korpici na sahrani i koje bi želeli da stavite za uspomenu na jednu divnu našu dušu.
Mama
25.9.10.
Preporuka za cvecaru
Iz sveg srca preporucujemo cvecara carobnih ruku Ivana 063/ 22 4 77 6 sa Kalenic pijace.
On je umetnik u svom poslu, kod njega i paprat izgleda velicanstveno i moze da dostavi sve narudzbine na zahtevanu adresu. Mozete imati puno poverenje u njegov ukus, a cene su korektne.
Da bi se izvrsila dostava, ne mora da se naruci mnogo cveca, moze i 1 cvet.
Posto je porodica narucila kod njega cvetni aranzman, moze da donese i vas cvet istovremeno direktno u kapelu, platicete naknadno.
Ova preporuka je da bi vam se olaksalo vreme i angazovanje oko nabavke cveca.
Mama i tata
On je umetnik u svom poslu, kod njega i paprat izgleda velicanstveno i moze da dostavi sve narudzbine na zahtevanu adresu. Mozete imati puno poverenje u njegov ukus, a cene su korektne.
Da bi se izvrsila dostava, ne mora da se naruci mnogo cveca, moze i 1 cvet.
Posto je porodica narucila kod njega cvetni aranzman, moze da donese i vas cvet istovremeno direktno u kapelu, platicete naknadno.
Ova preporuka je da bi vam se olaksalo vreme i angazovanje oko nabavke cveca.
Mama i tata
24.9.10.
27. septembar u 12h
Mama i tata
vas obaveštavaju da ćemo se oprostiti od naše Staki
u ponedeljak,27. septembra u 12h na Novom groblju.
Opelo će se održati u 12:30, a nakon toga ćemo se okupiti u restoranu ''Prostor'' (Ruzveltova 41) koji je preko puta Novog groblja.
Mislimo da bi vam Staša to ovako rekla:
,,Dodjite da se pozdravimo. Obucite se uobičajeno, ne volim crnu boju. Hvala vam na podršci i porukama za svo ovo vreme Ćao, sada imam neka posla. Vidimo se jednom!''
.jpg)
vas obaveštavaju da ćemo se oprostiti od naše Staki
u ponedeljak,27. septembra u 12h na Novom groblju.
Opelo će se održati u 12:30, a nakon toga ćemo se okupiti u restoranu ''Prostor'' (Ruzveltova 41) koji je preko puta Novog groblja.
Mislimo da bi vam Staša to ovako rekla:
,,Dodjite da se pozdravimo. Obucite se uobičajeno, ne volim crnu boju. Hvala vam na podršci i porukama za svo ovo vreme Ćao, sada imam neka posla. Vidimo se jednom!''
.jpg)
23.9.10.
Sinoć, u 22.50 časova...
Jutros su zvali iz bolnice. Saopštili su nam onu najgoru vest, vest koju niko ne želi da čuje, a naročito ne roditelji!
Sve je bilo uzalud?!...
Sva naša pitanja ostaju bez odgovora...
Sve je bilo uzalud?!...
Sva naša pitanja ostaju bez odgovora...
15.9.10.
mama Svetlana
.jpg)
.jpg)
Zelela bih da se zahvalim svima koji pisu i interesuju se za Stasu i za nas.Ne mogu da dodjem cesto do kompjutera, ali mi Rista i sestra prenose poruke. Jako mi je bilo drago da cujem da je pisalo drustvo iz srednje skole, bas me je zanimalo kako ste i sta radite, steta sto se na nadjosmo lepsim povodom. Ne mogu da pisem, ali mi mnogo znaci sto se javljate sa svih strana i sto me se setite. Svi ste mi u glavi, ali u mom srcu je sad haos i ne stizem normalno ni da mislim, a ne da pisem. Sve svoje vreme provodim sa decom, a noci su mi najteze, tada ni ne zelim za kompjuter. Veliki pozdravi za Anu, Ivanu, Milicu Popovic, Senu, Obradovica, Aleksandru, Danijelu, Gabi, sa Linom se cujem, cmok svima, izvinite ako sam nekoga zaboravila.
Hvala i ostalima <3
nisu nam rekli...
Staša je već dugo vreme na respiratoru koji podržava rad pluća sa 10 %. Međutim, nisu nam rekli da se to od pre dve nedelje izmenilo, i to neprijatno! Sada aparat diše umesto nje, potpuno. To znači da su pluća otkazala. Potreslo nas je ovo saznanje, a sada takve vesti primamo mnogo teže. Sa svakom ovakvom vešću našu nadu poklopi nespokoj. Tresli smo se. Prema položaju koji zauzimaju u moždanom stablu, prvo se gase pluća, pa srce... Ne želim da razmišljam o tome. Ne sada. Još nije vreme.
Pomenuli su da bismo uskoro mogli da pričamo o tome koliko dugo je održavati na aparatu, ali mi smo rekli da svako radi svoj posao, kao i do sada, i da je reanimiraju ako treba, koliko treba, dokle god ima smisla, tj, dokle god srce kuca, ima nade. Tim pre što je na elektroencefalografu vidna aktivnost mozga. Nama nije trebao taj snimak jer vidimo njene reakcije.
Osim ovoga, Staša ima dobre rezultate. Čak su zenice počele da reaguju na svetlost! Nema nigde hematoma, a mesto gde su ugradili traheostomu polako zarasta. Transfuzija joj je prijala, što se vidi po boji kože i telesnoj temperaturi (nije joj hladno telo). Stabilna je već dva tri dana. Nema infekciju, i dobro jede. Uvešće joj i fizioterapeuta, (što nas je pozitivno iznenadilo, jer kada je ranije bilo reči o tome, rekli su da je to samo za pokretne, za one kod kojih to ima smisla...) i to da radi malo sa zglobovima, što će biti dobar dodatak svakodnevnoj masaži koju mi provodimo.
Pomenuli su da bismo uskoro mogli da pričamo o tome koliko dugo je održavati na aparatu, ali mi smo rekli da svako radi svoj posao, kao i do sada, i da je reanimiraju ako treba, koliko treba, dokle god ima smisla, tj, dokle god srce kuca, ima nade. Tim pre što je na elektroencefalografu vidna aktivnost mozga. Nama nije trebao taj snimak jer vidimo njene reakcije.
Osim ovoga, Staša ima dobre rezultate. Čak su zenice počele da reaguju na svetlost! Nema nigde hematoma, a mesto gde su ugradili traheostomu polako zarasta. Transfuzija joj je prijala, što se vidi po boji kože i telesnoj temperaturi (nije joj hladno telo). Stabilna je već dva tri dana. Nema infekciju, i dobro jede. Uvešće joj i fizioterapeuta, (što nas je pozitivno iznenadilo, jer kada je ranije bilo reči o tome, rekli su da je to samo za pokretne, za one kod kojih to ima smisla...) i to da radi malo sa zglobovima, što će biti dobar dodatak svakodnevnoj masaži koju mi provodimo.
10.9.10.
Promene u Stašinom stanju su veoma brze, minimalne i vidljive jedino nama i doktorima. Zbog toga ne želim stalno da pišem na blogu jer bi ličilo na šalu. U međuvremenu, Staša je pobedila još jednu infekciju. Moram da priznam da je od pre dva dana počela da mrda glavom i ustima, da otvara oči, a jutros je, kažu doktori, gledala celo pre podne! Naravno da nam savetuju da ne pridajemo značaj tome jer, u njenoj situaciji promene su česte, itd, itd. Mi idemo dalje, naravno, i svaki micak nam puno znači. Nosimo hranu tri puta dnevno i dajemo naše terapije. Snimili smo Mašin glas na diktafon i pustili Staši - povećao se broj otkucaja srca. Pričamo joj, masiramo je, ljubimo, sugerišemo, i nadamo se najboljem.
Kada smo Maši pustili ranije snimljen Stašin glas, njena reakcija je bila potresna: ''Stakiiiii, pa to si ti?! Tako mi nedostaješ!'' I tu nam je rekla sve o njenim frustracijama. Sada je i Maši mnogo bolje, posvećujemo joj maksimalnu pažnju i rezultati se vide.
Zahvaljujemo se na komentarima i korisnim informacijama. Staša nije u stanju da se pomera, a kamoli da putuje negde na lečenje, a svakako ću otići na uvodno predavanje o Teta isceljenju.
Kada smo Maši pustili ranije snimljen Stašin glas, njena reakcija je bila potresna: ''Stakiiiii, pa to si ti?! Tako mi nedostaješ!'' I tu nam je rekla sve o njenim frustracijama. Sada je i Maši mnogo bolje, posvećujemo joj maksimalnu pažnju i rezultati se vide.
Zahvaljujemo se na komentarima i korisnim informacijama. Staša nije u stanju da se pomera, a kamoli da putuje negde na lečenje, a svakako ću otići na uvodno predavanje o Teta isceljenju.
30.8.10.
bolje je
Po ko zna koji put, bolje je.
Izborila se sa još jednom infekcijom, ovoga puta gljivičnom. Nije sjajno, ali je stabilnije, CRP je u opadanju (što je dobro jer je tri dana bio visok), dobila je eritrocite i krvnu plazmu (ako sam dobro zapamtio), i polako počinje unos manjih količina hrane, tako da nastavljamo sa starim terapijama i dodajemo ovu novu, koju je prepisao Bora genetičar. Svi su ljubazni, i najzad je neko od stručnjaka rekao da nemaju mnogo iskustva sa tumorima na mozgu i da ne žele da licitiraju. Pa to je nešto što smo znali na početku.
Nada, izgleda, zaista umire poslednja.
Pozdrav svima.
29.8.10.
kritično
Od petka je počelo da se pogoršava Stašino stanje. Zenica levog oka se bile proširila do maksimuma, i tresla se povremeno. Subota - povraćanje i odbijanje hrane, i dalje proširena zenica, povećan CRP ukazuje na infekciju ili nešto drugo. Nema temperaturu. Danas su nas dočekali doktori sa rečima: Nije dobro!
Ponovo gubi elektrolite, saturacija je ok, puls je ok, unos hrane na sondu je onemogućen jer odbija - povraća, pa će morati da uključe infuziju. Kažu da čekaju rezultate krvne slike, ali su rekli da treba da primi infuziju, što nam opet govori da nije dobro. Oni misle da je pitanje momenta kada će srce da otkaže.
Ne znamo. Mnogo puta su pogrešili, a Staša pokazivala da je nešto drugo. U svakom slučaju je veoma teško. Pogotovo što se trudimo da Maša ne oseti ništa.
U petak smo bili u Jagodini. Tamo živi Bora. Bora je genetičar. I, mada su mi genetičari govorili da ne mogu ništa da urade tim povodom, jer bi eventualno mogli da nešto urade samo pre rođenja a ništa posle rođenja, Bora kaže da može!!! Kaže da otklanja uzrok!!!!!!!!!! Saslušao nas je, pogledao rezultate, prečešljao pretke i moguće nasleđene gene, odredio gde je došlo do greške i dao recept za reprogramiranje. Vrlo jednostavno, brzo, bezbolno i besplatno (kada su deca u pitanju, radi besplatno, mada je i za odrasle smešno mala suma). Na žalost, Staša ne može da unosi hranu, pa samim tim ni to što je Bora prepisao.
Prosto, čuli smo da može mnogo toga da uradi, od začeća i planirane trudnoće, pa do izlečenja svih vrsta tumora. Mi to ne znamo, i ne znamo da li je tačno. Nigde se ne reklamira. Ukoliko neko želi da dobije broj Borinog telefona, neka zatraži u komentaru i neka ostavi meil adresu ili svoj broj telefona.
25.8.10.
24.8.10.
23.8.10.
traheostoma
Sutra, 24.08.2010.godine u 11h, predviđeno je da Staša ide na operaciju - ugradnja traheostiome. Trebalo bi da bude rutinska operacija u trajanju od desetak minuta. Termin je iznenada iskrsao i mi smo prihvatili, inače bi na programu bila za dve nedelje. Traheostoma će omogućiti bolje aspiriranje i mogućnost odlaska na kućno lečenje. Stašino stanje je stabilno već nekoliko dana, i ne pokazuje znake neurološkog pogoršanja.
13.8.10.
Staša je prošla desetodnevnu terapiju, i rezultati su joj dobri. Nema infekciju. Mada se pojavila temperatura, nije visoka, i rečeno je da temperaturu imaju sva deca u tom boksu i da će ih ohladiti. Moram priznati da su ljubazni i da se dobro staraju o deci. Šta se promenilo, ne znam. Isti ljudi ista ustanova, a mi kao sa marsa pali. Čak im odnesemo i poneki sok!
Sada treba da provere zašto se javila temperatura i da potom razgovaraju sa ORL stručnjacima radi ugradnje traheostome (kanile).
Staša spava i dalje, ali reaguje kad mi dođemo. Zamolili smo da joj naprave snimak magnetnom rezonancom, čim to bude moguće. Moramo da se suočimo sa rezultatima i vidimo presek stanja. Prema nekim sitnim pokazateljima kao što su treptaji, otpor mišića prilikom vežbanja i sl, nadamo se da ima pomaka na bolje. Nadamo se i šapućemo joj ono što pipistrela predlaže u svojim komentarima. To radimo već izvesno vreme, podržavamo njenu odluku i hrabrimo je.
11.8.10.
Palanka
Pored Staše, u susednom boksu na intenzivnoj, ležao je dečko iz Palanke, 12 godišnjak, snažan, krupan, imao je oko 70kg, svi smo mislili da je stariji. Imao je tumor u grudima i nisu mogli da ga operišu, zbog lokacije. Dobijao je čak i morfijum, jer ga je bolelo. Primio je prvu hemioterapiju i pozlilo mu je. Pričali smo ponekad sa njegovim roditeljima i dali broj telefona za Najdanove krugove jer imamo pouzdane podatke da su pomogli u jednom slučaju, a oni su blizu, i mogli bi da odu, čim mu bude bolje. Dobio je infekciju. Videli smo kroz staklo da se nešto dešava - roditelji su se odmakli, došlo je dosta lekara. Posle posete smo ih videli na klupi, ona plače a on telefonira. Pogledali smo sa Lana i ja i ćutke proživeli još jednom nama poznatu situaciju. Nismo ih ništa pitali. Sutradan je dečakov krevet bio prazan....................
4.8.10.
04.avgust
Seturacija je loša, tako da su je opet vratili na aparate... temperature nema, ali sad dalje sve neizvesno.... prima infuziju.
Sutra će da vide da li je to sve od centralnog sistema ili nije, oni misle da nije, već od one bakterije koju je imala.
3.8.10.
I dalje je na intenzivnoj. Stanje se pogoršava. Trebalo je danas da damo saglasnost da se ugradi traheostoma (kanila) kako bi se obezbedili uslovi za kućnu negu, jer bi se tako Staša manje mučila, bilo bi mnogo lakše da se aspirira, oslobodili bismo grlo stalnog iritiranja, i što je naj važnije, mogla bi da diše nesmetano, jer ionako diše veoma dobro bez aparata. Ali, ona temperatura koja je dugo prati je noćas bila čak 39 stepeni. Uspeli su da izoluju bakteriju koja to izaziva u urinarnom traktu, međutim, dok se stanje ne stabilizuje, neće niko da je operiše. Nestabilnost se ogleda i u slaboj razmeni elektrolita - gubi veoma mnogo natrijuma, a takvo stanje, opet, zahteva stalni nadzor i analize, pa ne mogu da je puste na kućno lečenje. Zenica levog oka je proširena...
Ne budi se kad dođemo, ne otvara oči, samo se na aparatu vidi kako puls raste kad je pipinemo ili kad joj šapućemo, i ide do 150 otkucaja! To nama govori da nas cica čuje. Mama je uspevala da se ušunja i kad nije termin za posete, ali su veoma strogi po tom pitanju, i ne puštaju. Prošli put je tako videla da su joj izbili i drugi zubić prilikom aspiracije, i da su ga bacili, ali mama ne bi bila mama kad ga nebi našla, makar i po đubretu tražila. Daju nam da donosimo hranu.
Pored uzglavlja smo videli adrenalin. Nisu nam rekli da joj daju, ali pretpostavljamo čemu služi.
Nadamo se da će bar još toliko izdržati da dođe kući.
Da nam nije Maše da nas vraća u kvazi normalno stanje,...
31.7.10.
San
Stasa spava vec dve nedelje. Od proslog javljanja kad smo nocu jurili na reanimaciju spava. Zasto toliko spava? Da nije doslo do nekog tezeg ostecenja zbog toga sto nije mogla da dodje do vazduha vise od sat vremena? U pocetku se retko budila, dok se u poslednje vreme budi sve cesce. Kada je izasla sa intenzivne u Tirsovoj, preselili smo se u novi stan. Ima temperaturu svo vreme[37.2-37.5], probleme sa disanjem, sa slajmom koji se spusta u pluca pa je aspiriramo redovno, stalno je na kiseoniku, ne zbog potrebe, [moze da bude i bez kiseonika] vec zato sto joj on koristi, kao da je na planinskom vazduhu, a ne moze da postane ovisnik.
Od tog vremena Tata ima strah da je hrani na sondu. Ispostavilo se da je opravdan! Ponovo joj je pozlilo i ponovo se gusila, ali ovog puta je to bilo drugacije - aspirirali smo je i dali kiseonika dok nije dosla hitna pomoc. Opet su bili neki zbunjeni, koji nisu cak ni usli u sobu, trazili su istoriju bolesti i cekali sta cemo da odlucimo: da li da idemo u bolnicu ili ne. Nasa dilema je bila - cimati je ponovo na intenzivnu i ostaviti, mogucnost da tamo umre sama, bez mame i tate ili ostati kuci, sa mamom i tatom i oprostiti se. Zasto smo uopste imali dilemu? Zbog njene diagnoze bolesti, zbog pretpostavke da otkazuje centralni nervni sistem i da su to simptomi koji neumitno ukazuju na to i da je kraj.
Prethodne noci Stasa nije dobro spavala, da bi se tog dana borila sa slajmom i disanjem. Ceo dan! Od 11h do predvece! Svo vreme kasalj, aspiracija, kiseonik, drzanje dlave u polozaju u kome moze da lakse dise...nije cak ni jela, ni pila vodu jer je to trajalo svo vreme.
Na kraju se iscistila pluca! Umor je savladao i zaspala je odmah. Ubacili smo novu nazogastralnu sondu koju smo prethodno izvadili jer smo mislili da ona pravi probleme. Proslo je neko vreme nakon obroka, kada su opet poceli simptomi.
Sta je presudilo da se odlucimo na intenzivnu negu ponovo? Nas, kao i sve ostale, cesto prevari dijagnoza Stasine bolesti i prvo sto pomislimo je: kraj, to je to. Medjutim, to je velika greska, koja moze da bude kobna pre vremena... U jednom momentu Mama pita doktorku iz hitne pomoci:
- Pa dobro, hocete li je pregledati?
- Sta da pregledam?
- Pa na primer nepce, da li su spusteni ili ne!
Doktorka uzlima lampu, stapic sa mukom gura u Stasina usta i konstatuje:
-Nepca imaju tonus! Nisu spustena.
RESENA DILEMA, ODMAH IDEMO U BOLNICU! Uvili je u cebe, tati u narucije i kreci...
Sada je tamo. Stabilna, nema temperaturu, ima sonde i plasticnih creva kao ronilac... Bila je svesna kada smo juce isli u posetu, komunicirali smo. Dise uz pomoc aparata i to moze biti problem. Nadamo se da nece, jos. Jos joj nije vreme. Sem toga, oko joj se vratilo u normalu, jedan zubic joj raste, drugi se klima, kosa joj raste tamnija, obrve i trepavice su se takodje obnovile i lome se kolike su. Porasla je! Jos je mrsava i sasvim iznemogla, ali radimo na tome. Da li su ovo neki drugi simptomi koji ukazuju da se nesto ipak desava u pozitivnom smislu?
Bili smo juce sa Masom. Presrecna je i stalno nam govori koliko nas voli.
Stasin Tata
28.7.10.
noć 28.jul 2010.
Noćas je hitna pomoć odvezla Stašu na Institut za majku i dete gde je primljena sa rečima, što ste došli, kad ste pacijenti Tiršove, zimus ste je izvadili odavde, pa što je onda niste vodili tamo?!?!?!
Institut za majku i dete treba zapaliti !!!!!!!!!! TO treba pohapsiti i ne dozovliti da rade takvi ljudi, kao da su kod Mengelea učili posao!!!!
Želim im SVIMA da im se isto desi, ni manje, ni više - samo ISTO!!!!!
Institut za majku i dete treba zapaliti !!!!!!!!!! TO treba pohapsiti i ne dozovliti da rade takvi ljudi, kao da su kod Mengelea učili posao!!!!
Želim im SVIMA da im se isto desi, ni manje, ni više - samo ISTO!!!!!
Stašina tetka
15.7.10.
poziv
-Hajde, vreme je da zovemo bolnicu.
-Ne mogu. Zovi ti.
-Moraš, ne mogu ni ja da zovem!
-Nemam glas! Knedla mi u grlu!
Plačemo.
-Hajde, moramo da zovemo da vidimo kako je?
-Šta da pitam?
-Kako je, kako je prošla noć, jeli svesna, jesu li joj izvadili tubus...
-Daj mi telefon, ne mogu da ustanem.
Zvoni.
-Izvolite?
- Ovde otac Staše Mihić................................................... Kako je ona?
-Nepromenjeno.
-.................................................................Jeli svesna?
-Nije. Ali izvađena joj je tuba, diše normalno.
-Jeste li joj davali sokiće (tinkturu sigme i aleksinačku tinkturu) i homeopatiju?
-Gospodine, nemamo mi vremena da joj svakih pola sata nešto dajemo! Dali smo (sigmu), i nije povratila kao juče. Imamo drugu decu, teške bolesnike i moramo i njih da gledamo. Nije Vaše dete jedino (trudila se da bude ljubazna i da me ne povredi). Gledamo da je osposobimo i ako sve bude u redu, prebacimo na odeljenje da bude sa majkom. Mi stvarno dajemo maksimum.
-.....................................................Znam, znam. Hvala. Možemo li da dođemo pre posete da joj damo sokiće koje treba danas da primi.............................................................?
-Može, dođite pustićemo mamu neka da šta treba, neka je istrlja, a sad stvarno moram da idem.
-.................................Hvala Vam.
-Šta kažu? ..................................Dobro je. Spremaj se idemo. Još ima nade, osvestićemo je mi.
-Znam, ali dokle? Voleo bih da ide na magnet, pa da vidimo da li je đubre napredovalo, ili je kojim čudom isto. Možda se smanjuje? To bi mi pokazalo da li da je uopšte budimo i prolazimo kroz isto, ili da je pustimo da spava. Neću da se muči i da pati. Ako je i od Boga, mnogo je. Moramo na magnet!
-Gde? Opet kod njih? Pa ni jedan magnet ne urade dobro!!!!!
-Ma znam. Ali kako god, moći će bar nešto da se vidi. Ona je ionako bez svesti, a i tu je, nemoramo da je cimamo na privatnu kliniku... Hoću da znam!
-Ok. Idemo...
-Ne mogu. Zovi ti.
-Moraš, ne mogu ni ja da zovem!
-Nemam glas! Knedla mi u grlu!
Plačemo.
-Hajde, moramo da zovemo da vidimo kako je?
-Šta da pitam?
-Kako je, kako je prošla noć, jeli svesna, jesu li joj izvadili tubus...
-Daj mi telefon, ne mogu da ustanem.
Zvoni.
-Izvolite?
- Ovde otac Staše Mihić................................................... Kako je ona?
-Nepromenjeno.
-.................................................................Jeli svesna?
-Nije. Ali izvađena joj je tuba, diše normalno.
-Jeste li joj davali sokiće (tinkturu sigme i aleksinačku tinkturu) i homeopatiju?
-Gospodine, nemamo mi vremena da joj svakih pola sata nešto dajemo! Dali smo (sigmu), i nije povratila kao juče. Imamo drugu decu, teške bolesnike i moramo i njih da gledamo. Nije Vaše dete jedino (trudila se da bude ljubazna i da me ne povredi). Gledamo da je osposobimo i ako sve bude u redu, prebacimo na odeljenje da bude sa majkom. Mi stvarno dajemo maksimum.
-.....................................................Znam, znam. Hvala. Možemo li da dođemo pre posete da joj damo sokiće koje treba danas da primi.............................................................?
-Može, dođite pustićemo mamu neka da šta treba, neka je istrlja, a sad stvarno moram da idem.
-.................................Hvala Vam.
-Šta kažu? ..................................Dobro je. Spremaj se idemo. Još ima nade, osvestićemo je mi.
-Znam, ali dokle? Voleo bih da ide na magnet, pa da vidimo da li je đubre napredovalo, ili je kojim čudom isto. Možda se smanjuje? To bi mi pokazalo da li da je uopšte budimo i prolazimo kroz isto, ili da je pustimo da spava. Neću da se muči i da pati. Ako je i od Boga, mnogo je. Moramo na magnet!
-Gde? Opet kod njih? Pa ni jedan magnet ne urade dobro!!!!!
-Ma znam. Ali kako god, moći će bar nešto da se vidi. Ona je ionako bez svesti, a i tu je, nemoramo da je cimamo na privatnu kliniku... Hoću da znam!
-Ok. Idemo...
MI DELOICA
Maša je sinoć prišla umornoj mami, koja se skupila na kauču, noseći plišanu pticu sa kojom se igramo svaki dan, poljubila pticu i rekla:" Nemoj da brineš, biće sve u redu. Biće sve u redu." I stavila lutku pored majčine glave, okrenula se i otišla u svoju sobu, ne očekujući da je mama stavi da spava, ne nadajući se da će mama da joj pročita priču ili opere zube. To uglavnom radi baka. Ili tata, ako ne zaspi pre nje. Nije htela da sedne između mame i tate!? Rekla je da joj nije tu mesto!? Pa čije je to mesto?
Ipak, Maša je juče bila srećna! Izašli smo u šetnju sa njom. Stalno je mahala rukama i poskakivala, skoro kao što je to radila Staša, često se mami obraćala sa:"Bako..." Bila je srećna jer je bila sa mamom i tatom, vozili smo se kolima, išli kod Lazarevića, kupili kiflice i kolače, ušli u indian shop i kupili ogrlicu i narukvicu, otišli u restoran da popijemo kafu i pojedemo kolače, jednostavno smo provodili vreme zajedno... A jesu li mama i tata zaista svo vreme bili sa njom? Jesu li bili iskreni u svojoj sreći? Jesu li uopšte bili srećni?
A kako bi i mogli da budu srećni kad im je prvenče na žrtveniku, nepomično, naduvenih poluzatvorenih očiju, pokriveno čaršavom, izbušeno, izranjavljeno, sa ogromnom tubom u jednoj nozdrvi na koju diše, i sa jednom malo manjom tubom u drugoj nozdrvi preko koje će, možda, opet jesti; sa braunilom na članku noge jer su svi zglobovi na rukama već modri od pucanja vene i još nezalečeni kremom od nevena i majčinim suzama? Da li se boji? Jeli joj hladno kao što joj je danas bilo kada smo je pipnuli za stopalo, a ne može da kaže? Da li je usamljena? Da li bi volela da je opet između mame i tate, da ih drži za ruke i trčeći ih vuče i viče :"Hajde opet da letimo..."
Mislili su da joj izvade tubus, ali avaj! Broj udaha je mali. Ne smeju. Čekaju da će možda maksimalna doza deksazona da malo smanji otok, pa da probaju da izvade tu tubu koju ne znam ni kako su ugurali, i da ugrade gastro stomu ( opet operacija!). Ali ne mogu u ovakvom stanju. Ukoliko deksazon ne odradi kako treba, uzalud sve. Šta onda?
Postoje dve opcije:
prva, da tuba ostane i da je priključe na aparaturu i održavaju u životu,
ili druga, da izvade tubu i da je puste kući.
U prvom slučaju će živeti na bolničkom tvrdom krevetu u intenzivnoj nezi, sama bez mame i tate i Maše, sa tubama u nozdrvama, sa iglom u nozi ili već negde gde još nisu boli, verovatno bez svesti, (ili, ako nas puste pored nje možda je i osvestimo, kao što smo to i do sada radili kad oni nisu mogli); ali pošto to ne može u nedogled, počeli bi razni problemi, kao što je dekubit (otvorene rane - raspadanje...), verovatno upala pluća... U drugom slučaju ide kući. Šta bi se tada dešavalo, ne zna niko, ali svi pretpostavljaju. Nije teško pretpostaviti.
A šta mi da radimo? Za koju opciju da se odlučimo? Dokle da je održavamo u životu i kako?? Gde da umre: kod kuće ili u bolnici? Hoće li se ponoviti ropac ili će zaspati i u snu otići? I to sve zavisi od deksazona koji bi trebalo da sutra pokaže efekat. Da li samo od deksazona?
I onda, jeli trebalo da budemo iskreni prema Maši, ili je dobro što smo se na smenu sklanjali od njenog pogleda i ridali što smo tiše mogli? A jesmo li mogli da ne plačemo kada sve, baš sve neumoljivo podseća na Staki: Novi Bg, Zemun, kej, Lazarević, ulice, prodavnice, pokreti, stvari, vazduh, to da nas je bilo troje pre Maše i da je Staša, koja bi, tek što se ispilila, znala da kada smo svi na okupu presrećno konstatuje mašući rukama, (baš kao što Maša maše):" mi deloica" (to je značilo mi dvojica, tj. kada smo zajedno)? Jesmo li mogli da bar za trenutak sklonimo misli od Staše, JESMO LI?
Nakon što nas je Maša stavila da spavamo, poljubila i rekla da ne brinemo, kako se osećamo? Da li nas grize savest što je Maki konstatovala da je opet rođendan, jer smo joj kupili kolače? Da li se kolači jedu samo kada je nekome rođendan, kao što to Maša misli?
Opet smo izneverili Mašenjku: nismo poslušni - još ne spavamo.
Ipak, Maša je juče bila srećna! Izašli smo u šetnju sa njom. Stalno je mahala rukama i poskakivala, skoro kao što je to radila Staša, često se mami obraćala sa:"Bako..." Bila je srećna jer je bila sa mamom i tatom, vozili smo se kolima, išli kod Lazarevića, kupili kiflice i kolače, ušli u indian shop i kupili ogrlicu i narukvicu, otišli u restoran da popijemo kafu i pojedemo kolače, jednostavno smo provodili vreme zajedno... A jesu li mama i tata zaista svo vreme bili sa njom? Jesu li bili iskreni u svojoj sreći? Jesu li uopšte bili srećni?
A kako bi i mogli da budu srećni kad im je prvenče na žrtveniku, nepomično, naduvenih poluzatvorenih očiju, pokriveno čaršavom, izbušeno, izranjavljeno, sa ogromnom tubom u jednoj nozdrvi na koju diše, i sa jednom malo manjom tubom u drugoj nozdrvi preko koje će, možda, opet jesti; sa braunilom na članku noge jer su svi zglobovi na rukama već modri od pucanja vene i još nezalečeni kremom od nevena i majčinim suzama? Da li se boji? Jeli joj hladno kao što joj je danas bilo kada smo je pipnuli za stopalo, a ne može da kaže? Da li je usamljena? Da li bi volela da je opet između mame i tate, da ih drži za ruke i trčeći ih vuče i viče :"Hajde opet da letimo..."
Mislili su da joj izvade tubus, ali avaj! Broj udaha je mali. Ne smeju. Čekaju da će možda maksimalna doza deksazona da malo smanji otok, pa da probaju da izvade tu tubu koju ne znam ni kako su ugurali, i da ugrade gastro stomu ( opet operacija!). Ali ne mogu u ovakvom stanju. Ukoliko deksazon ne odradi kako treba, uzalud sve. Šta onda?
Postoje dve opcije:
prva, da tuba ostane i da je priključe na aparaturu i održavaju u životu,
ili druga, da izvade tubu i da je puste kući.
U prvom slučaju će živeti na bolničkom tvrdom krevetu u intenzivnoj nezi, sama bez mame i tate i Maše, sa tubama u nozdrvama, sa iglom u nozi ili već negde gde još nisu boli, verovatno bez svesti, (ili, ako nas puste pored nje možda je i osvestimo, kao što smo to i do sada radili kad oni nisu mogli); ali pošto to ne može u nedogled, počeli bi razni problemi, kao što je dekubit (otvorene rane - raspadanje...), verovatno upala pluća... U drugom slučaju ide kući. Šta bi se tada dešavalo, ne zna niko, ali svi pretpostavljaju. Nije teško pretpostaviti.
A šta mi da radimo? Za koju opciju da se odlučimo? Dokle da je održavamo u životu i kako?? Gde da umre: kod kuće ili u bolnici? Hoće li se ponoviti ropac ili će zaspati i u snu otići? I to sve zavisi od deksazona koji bi trebalo da sutra pokaže efekat. Da li samo od deksazona?
I onda, jeli trebalo da budemo iskreni prema Maši, ili je dobro što smo se na smenu sklanjali od njenog pogleda i ridali što smo tiše mogli? A jesmo li mogli da ne plačemo kada sve, baš sve neumoljivo podseća na Staki: Novi Bg, Zemun, kej, Lazarević, ulice, prodavnice, pokreti, stvari, vazduh, to da nas je bilo troje pre Maše i da je Staša, koja bi, tek što se ispilila, znala da kada smo svi na okupu presrećno konstatuje mašući rukama, (baš kao što Maša maše):" mi deloica" (to je značilo mi dvojica, tj. kada smo zajedno)? Jesmo li mogli da bar za trenutak sklonimo misli od Staše, JESMO LI?
Nakon što nas je Maša stavila da spavamo, poljubila i rekla da ne brinemo, kako se osećamo? Da li nas grize savest što je Maki konstatovala da je opet rođendan, jer smo joj kupili kolače? Da li se kolači jedu samo kada je nekome rođendan, kao što to Maša misli?
Opet smo izneverili Mašenjku: nismo poslušni - još ne spavamo.
13.7.10.
reanimacija
Nismo dugo pisali ništa na blogu. Povukli smo se u sebe posle otpuštanja kući nakon započetog i prekinutog petog ciklusa hemoterapije. Kao da se krijemo od onoga što su svi rekli da je neizbežno. Krademo vreme. Hoćemo da smo zajedno. Nismo više u lošim međusobnim odnosima. Volimo se. Sve više vremena provodimo u sećanju na lepe trenutke, a kad malo bolje pogledamo, svi su bili lepi...
Rekli su nam na radiologiji da više ne mogu da nam pomognu. Nikako. I rekli su da možemo da idemo kući. I otišli smo kući. Nismo čak ni bili tužni. Ne. Naprotiv, nešto nam je dalo ponosa i snage, opravdanje da sami nastavimo, da ne slušamo više glupe rečenice i bezvredne konstatacije ponavljane bezbroj puta. Bili su vrlo predusretljivi, snishodljivi do uvredljivosti, kao loši đaci koji ne moraju da rade završni ispit. To će neko drugi da uradi.
Jutros, noćas, u pola dva, nakon završenog unosa hrane, usledio je najgori dan u ovoj jebenoj bolesti. Staša je ostala bez daha, počela je da se davi, da me gleda desnim krupnim okom na kome je pukao kapilar, i da vapi za vazduhom. Prestala je da diše! pomislio sam da je to kraj. Ropac!!!!! Nema snage ni da diše a kamoli da plače! Telo mlitavo, mršavo, tako mršavo da mogu da osetim svako rebro, tako mlitavo da glava pada u nazad, ruke i noge vise kao kod polužive antilope koju je leopard odvukao na drvo i koja bespomoćno visi a opet, takva želja za životom u tom polupogledu koji sam uhvatio u deliću sekunde dok sam je drmusao... Trajalo je to. Nismo znali šta da radimo. Niko nas nije obučio. ni hitna pomoć nije znala šta da radi pa su rutinski odradili ono što su znali. mislili smo zaista da je kraj! Užas! Da odlazi... Ali, rekli su da će samo da se ugasi i da prestane da diše!!! Šta je sad ovo? Niko OVO nije pominjao, bre! U jednom momentu smo pomislili da, ako je to to, onda bolje da ostane kod kuće, da je sa mamom i tatom, da je mi ispratimo. Ludilo! A onda ipak sumnja... Pa Hitna pomoć... urgentni centar... nezainteresovano spori, tek probuđeni medicinski radnici... reanimacija... aspiracija do krvi... povraćanje... defekacija...sečenje dečije spavaćice hirurškim makazama... ropac svo vreme... skener... skok temperature do 40... puls 195... izbacivanje roditelja, da valjda ne kukaju kad bi gledali odlazeće dete u mukama... Trajala je agonija dugo, beskrajno. A onda, divan jedan doktor, anđeo. Miran, tih, stručan, pojavio se niotkuda i kao da je rekao ne brinite, prepustite dete meni, biće sve u redu.. Kaluđerović se zove. Slučajno? Objasnio nam je šta su uradili i da je do toga došlo nakon prelivanja sadržaja iz sonde u pluća! OPET LEVO PLUĆNO KRILO! Kako je to moguće? Ni to nam niko nije rekao, to, da postoji i takva mogućnost. Pa zar sve, baš sve moramo da učimo na Staši?Kako sada da je hranimo? Zar mi da je udavimo? A šta ćemo sa našim strahom? Ima li taj Bog samilosti prema napaćenoj duši? Ima li Te, uopšte?
Sada je na intenzivnoj nezi u Tiršovoj. Stabilno, kažu. Videli smo je. Svi su ljubazni kad saznaju o čemu se radi. Neću da budu ljubazni! Neću da nas sažaljevaju! Hoću da sve bude po starom. Svi hoćemo!
Možda će sutra da joj vade tubus iz pluća. Kažu, zavisi od nje. To govore od samog početka njene bolesti, to da sve zavisi od nje. Pa bre, kao da je ona to odabrala. Kao da je ona onaj koji kažnjava i kažnjenik istovremeno.
Izdržaće cica i ovo, i još ko zna koliko. Imamo mi našu Srđanu, Sigmu, a sada i aleksinački napitak. Imamo nas i našu ljubav. Imamo veru i nadu.
Imamo i sve vas. Zar je malo?
Rekli su nam na radiologiji da više ne mogu da nam pomognu. Nikako. I rekli su da možemo da idemo kući. I otišli smo kući. Nismo čak ni bili tužni. Ne. Naprotiv, nešto nam je dalo ponosa i snage, opravdanje da sami nastavimo, da ne slušamo više glupe rečenice i bezvredne konstatacije ponavljane bezbroj puta. Bili su vrlo predusretljivi, snishodljivi do uvredljivosti, kao loši đaci koji ne moraju da rade završni ispit. To će neko drugi da uradi.
Jutros, noćas, u pola dva, nakon završenog unosa hrane, usledio je najgori dan u ovoj jebenoj bolesti. Staša je ostala bez daha, počela je da se davi, da me gleda desnim krupnim okom na kome je pukao kapilar, i da vapi za vazduhom. Prestala je da diše! pomislio sam da je to kraj. Ropac!!!!! Nema snage ni da diše a kamoli da plače! Telo mlitavo, mršavo, tako mršavo da mogu da osetim svako rebro, tako mlitavo da glava pada u nazad, ruke i noge vise kao kod polužive antilope koju je leopard odvukao na drvo i koja bespomoćno visi a opet, takva želja za životom u tom polupogledu koji sam uhvatio u deliću sekunde dok sam je drmusao... Trajalo je to. Nismo znali šta da radimo. Niko nas nije obučio. ni hitna pomoć nije znala šta da radi pa su rutinski odradili ono što su znali. mislili smo zaista da je kraj! Užas! Da odlazi... Ali, rekli su da će samo da se ugasi i da prestane da diše!!! Šta je sad ovo? Niko OVO nije pominjao, bre! U jednom momentu smo pomislili da, ako je to to, onda bolje da ostane kod kuće, da je sa mamom i tatom, da je mi ispratimo. Ludilo! A onda ipak sumnja... Pa Hitna pomoć... urgentni centar... nezainteresovano spori, tek probuđeni medicinski radnici... reanimacija... aspiracija do krvi... povraćanje... defekacija...sečenje dečije spavaćice hirurškim makazama... ropac svo vreme... skener... skok temperature do 40... puls 195... izbacivanje roditelja, da valjda ne kukaju kad bi gledali odlazeće dete u mukama... Trajala je agonija dugo, beskrajno. A onda, divan jedan doktor, anđeo. Miran, tih, stručan, pojavio se niotkuda i kao da je rekao ne brinite, prepustite dete meni, biće sve u redu.. Kaluđerović se zove. Slučajno? Objasnio nam je šta su uradili i da je do toga došlo nakon prelivanja sadržaja iz sonde u pluća! OPET LEVO PLUĆNO KRILO! Kako je to moguće? Ni to nam niko nije rekao, to, da postoji i takva mogućnost. Pa zar sve, baš sve moramo da učimo na Staši?Kako sada da je hranimo? Zar mi da je udavimo? A šta ćemo sa našim strahom? Ima li taj Bog samilosti prema napaćenoj duši? Ima li Te, uopšte?
Sada je na intenzivnoj nezi u Tiršovoj. Stabilno, kažu. Videli smo je. Svi su ljubazni kad saznaju o čemu se radi. Neću da budu ljubazni! Neću da nas sažaljevaju! Hoću da sve bude po starom. Svi hoćemo!
Možda će sutra da joj vade tubus iz pluća. Kažu, zavisi od nje. To govore od samog početka njene bolesti, to da sve zavisi od nje. Pa bre, kao da je ona to odabrala. Kao da je ona onaj koji kažnjava i kažnjenik istovremeno.
Izdržaće cica i ovo, i još ko zna koliko. Imamo mi našu Srđanu, Sigmu, a sada i aleksinački napitak. Imamo nas i našu ljubav. Imamo veru i nadu.
Imamo i sve vas. Zar je malo?
Пријавите се на:
Постови (Atom)
