Mnogi su me iskritikovali sto ne pisem.Ne mogu.Kada je bilo opelo jedva sam stajala,bilo mi je teze nego u septembru,valjda sam tada mislila da je jos tu.Tek sada je otisla,iako osecam njen duh svuda oko sebe.To vece mi je prvi put pozlilo,prvi put sam uspela da povratim,nedovoljno.Mozda je cudno,ali meni je sve teze.Otac Pera mi je rekao da ce mi biti sve teze,njemu verujem.
Onda me je jedan dan pozvao jedan moj drug i rekao spremajte se vas dve,lepo je vreme.Otisli smo na Usce i setali po suncu pored reke,sisli smo do nje,bilo je lepo.Zaboravila sam sta je to reka,sunce,setnja...Maki je bila srecna,svaki dan me pita kako si,jesi srecna ili tuzna.Onda sam rekla kako me voda odmara i moj drug koji je pravi prijatelj stavio je Maki na bicikl i provozali su se,a ja sam na kratko ostala sa rekom i patkicama,upijala sam sirinu reke i pokusala da izbacim tugu u reku za koju je Stasa uvek govorila to je usce,a tamo je Sava(desno),a tamo Dunav(levo).Malo sam plakala,secala se nasih setnji bas tu, gledanja u tu istu reku i pomislila kako nista nije vise isto.Hvala ti,Zile,sto si osetio kad treba da me ostavite nasamo,to moze samo prijatelj.Masa je danima pricala kako je bila na brodu na sokicu,jako joj se dopalo.
"Cesto razmisljaj koliko brzo sva bica i dogadjaji prolaze i nestaju.Bice je kao reka koja neprekidno tece,dejstva su u stalnoj promeni,a uzroci se preobrazavaju na sto nacina.Gotovo nista nije stalno.Neprestano su oko nas beskrajne i vecne proslost i buducnost,u kojoj sve nestaje.Misli na sveopste bice,ciji si ti jedan delic i na celo trajanje,ciji ti je kratak interval dodeljen,i na sudbinu ciji si ti malecni deo." Marko Aurelije
I napisah komentar i komentar se iz cista mira izgubi. Nikad mi se to ne desi ni na jednom blogu, a ovde se desavalo i desava se eto. Draga Stasa hoce da mi kaze da je tu sa nama. Jednostavno je tako, verovatno je htela da potvrdi moje reci koje sam napisala : pomisli da si Masi potrebna, a da je Stasa tu sa nama. Sada znam da je tu uz mene, uz tebe. Pusa od Pipi, koja uvek misli na sve vas.
ОдговориИзбришиMa, dejuje to povecanje udaljenosti, gledano nasim,slabim ikratkovidim ljudskim ocima..na mene deluje, jasno povecanje tuposti ni nemanja resenja za dalje..a onda naidje svetli momenat..pa Stasa, kao Stasa ne moze biti na ovako jeftinom i nesigurnom mestu,gde smo sada mi i gde je mala S nejverovatnije svetlela,do pre koji dan..ona je u stabilnoj, nedirnutoj sferi nekoj..i ja cu i nadalje to tako da gledam,da,da.
ОдговориИзбришиPažljivo sam čitala svaku vašu riječ, duboko ste me takli u srce i dušu. Iskreno suosječam sa vašom velikom boli.
ОдговориИзбришиVeliki i topli pozdrav iz Rijeke, Zondra Art
neće se bol smanjiti, ali ćeš naučiti da živiš s njim, da živiš, na izgled kao da tog bola nema, tako se mora, zbog Maki.
ОдговориИзбришиA Staša je svima nama bol, svi smo želeli silno da je spasemo, ali nismo mogli, to je volja Gospodnja, a ona je najlepši anđeo u raju.
Secam se 1999. za vreme bombardovanja kada sam danima mislila kako treba da odem u crkvu da zapalim svecu. Bas 7. aprila dosla sam na posao a moj urednik je pricao kako neko treba da ode do nekoliko crkvi i napise da li ljudi idu vise sad da se mole. Dodelio je zadatak koleginici, ali sam ja sve vreme pricala sta bi moglo da se uradi i sta da se pitaju svestenici i vernici koji dolaze. Na kraju moj urednik odluci da posalje mene. Otisla sam prvo do crkve kod Beogradjanke (ne znam kako se zove) usla unutra i videla da je prazna. Onda sam otisla do crkve "Svetog Marka" i ona je bila prazna a svestenik mi je rekao da se ljudi cak i manje mole. Na kraju sam usla u crkvu "Svetog Save" na Vracaru (u kojoj je moja baka krstene 1924. iako joj je otac bio katolik). Trebali reci da je crkva bila puna ljudi. Naime, tih dana iz Rusije je stigla ikona "Trojerucica" pa su ljudi otisli da je celivaju. Usla sam u crkvu i zapalila svecu za zive i za moju baku. Napisala sam tekst, a kad sam dosla kuci mama mi je rekla da je bas tog 7. aprila kad sam bila u crkvi umrla moja baka, pet godina ranije, a sto sam ja zaboravila. Mama mi je bila zahvalno za to sto sam uradila, jer ona nije stigla da tog dana ode do crkve.
ОдговориИзбришиPosle nekoliko godina sedele smo moja mama i ja ispred iste crkve i odmarale se. Iz crkve je izlazila baka ista kao moja pokojna. U trenutku se saplela i skotrljala se niz stepenice sto je moju mamu potpuno sokiralo zbog cega je skocila i odmah joj pomogla. Zasto sokirala, pa moja baka je umrla tako sto je polomila kuk u jednoj crkvi u Skoplju, a od dekupitisa je umrla sest meseci kasnije u bolnici zato sto se nije pomerala a nisu hteli da joj operisu kuk.
Onog dana kad sam otisla u crkvu dan pre Svete Petke (a da nisam znala da je sutradan taj praznik) i zapalila svecu za Stasu desila mi se jedna nesvakidasnja stvar. Padala je kisa i bilo je jako hladno a ja nisam bas najbolje bila obucena. Cekajuci autobus (da odem do grada na izlozbu u Italijanskom kulturnom centru) koji nikako nije dolazio odlucila sam da odem ipak prvo do crkve, a da izlozbu propustim, iako, je bio poslednji dan. Usla sam u crkvu i zapalila svecu za Stasu i Andreju i onog malog iz doma. Izlazeci iz crkve, ispred koje se nalazi autobuska stanica 27L, naisao je autobus ciji je inace interval na 20 minuta. Autobus je stao, a sasavi mladic koji vozi mi je rekao da se sakrijem iza njega kao i da nigde nece stajati do Vukovog spomenika zato sto kasni 10 minuta jer je vozilo bilo u kvaru, pa zeli da stigne na sledeci termin za polazak od Vukovog spomenika. Tako sam usred te sve hladnoce autobus cekala na kraju bukvalno jednu sekundu a za pet minuta sam bila kod Vukovog spomenika.
Ja sam neko ko retko ide u crkvu, ali kad odem to je s nekim razlogom, koji ja tek saznam kasnije. Znam da mi je ovog puta pomogla Stasa da po toj hladnoci stignem tamo gde sam naumila, iako sam bila od toga odustala.
Hvala draga Stasa
Dugo me nije bilo... nisam imao sta pametno da kazem. Otisao sam negde. Daleko.
ОдговориИзбришиNe znam ni kada cu se vratiti. Nemam zasto.
Nemam.
Ovih dana imam koncert u Narodnom pozoristu.
Dugo sam razmisljao da li da ga pevam. Nisam pustio glas godinama. Poslednji put sam pevao Stakici. Pustao sam glas koji je parao moje srce. Hteo sam da budem hrabar i jak, al nisam mogao.
Ovih dana sam pripremao koncert i pitao se kome da pevam. Nemam kome. Niko to ne bi razumeo. Onda sam pogledao kroz prozor. Noc je vec pala. Video sam vetar. Pevacu Stakici. Pevacu ti Neskadjilu. Pusticu glas da svima para srce. Pusticu glas da vide svi andjeli da u meni jos uvek ima ljubavi i zivota. Ma kakav on bio.
Stakice, pevacu za tebe.
Tvoj cika Moki
Svakog dana „dolazim“ ovde. Nedostaje mi to divno biće, Staša, iako je nisam poznavala. Hranim svoju tugu, ispunjavam prazninu koja već postoji u meni i iste je vrste. Zvuči apsurdno jer tuga samo produbljuje prazninu. Skupljam smelost da vam nešto kažem, da bi vam bilo lakše, iako znam da je to nemoguće, a sve mi izgleda bezvezno – pa obrišem.
ОдговориИзбришиZnam koliko vam je teško i da želite da vam se ljudi, prijatelji, poznanici javljaju. Možda je moja obaveza da vam se javim jer tačno znam u kom procepu ste se zatekli. Bila sam tamo. I još uvek sam, ali nisam zaglavljena. To je obruč sa kojim umem sad da živim. Imali smo Olgu, sad imamo Angelinu i biće nas još, ali uvek ćemo imati i tugu, prazninu. Nekad mi je nepodnošljivo da se sećam, kao da se sve dogodilo juče. Ali me ne sprečava da idem dalje. To su trenuci u kojima se vreme rasteže.
Ceco, napiši knjigu o Staši. Ja imam svoju o Olgi, previše skromno svedočanstvo o njenom postojanju. Htela sam da obavestim svet da je sedam meseci bio bolji. Jer, naravno, svet to ne zna. Čini mi se, nije ga ni briga. I ne budi stroga prema sebi, treba ti vreme da udahneš. Ja sam plakala svaki dan četiri meseca. Onda su mi presušile suze. Nešto se dogodilo, jedan neuobičajeni dan koji je presekao rutinu. Ali nikad nisam prestala da plačem.
Verujem da imate puno prijatelja kojima možete da se izjadate kad vam je teško, ljude koji su vam bliski. Ako vam treba neko blizak po tuzi, tu sam. Zaista.
U cetvrtak ujutru, 18.11.,krenem u Cacak na sudjenje. Pocinje u 11,30,nagovorim prijatelja da me vozi,krenemo na vreme..suncan dan,sve nekako mirno,ako se ko seca..jos ja,ovamo negde kod Barajeva znacajno objasnjavam neke zivotne smicalice-kao koliko je jasno da covek, ukoluiko ne vidi problem,onda problem ni ne postoji..i zaneo se ja,pametujem..pa se zaustavimo u Meljaku,ja trknem preko Ibarske u neku pekaricu, da kupim doručak..jos pozurujem zenu da mi brze spakuje..zurim ja..izadjem,da predjem put i vratim se u kola..ngde niko levo,ni desno,skocim korak dva..u petini sekunde sam shvatio da me udara auto jako...sa 60 km/h,gluvonemi vozac, koji nije ni zakocio..srecom sam poskocio,izbacio težinu iz nogu..i evo nista mi nije posebno..to se zaista tako desilo,prekjuce,drugari..negde je zbog svih Vas to tako cudno proslo,hvala Vam svakako svima..
ОдговориИзбриши