Pocetak

Danima sam kao cardak,kazu i da nisam tu,a ja hocu da sam tu.Bojala sam se da poceti zivot bez Stase znaci zaboraviti je na neki nacin ili uskratiti joj nesto sto joj pripada.Znam d je nikada necu zaboraviti i da je ona sa nama gde- god da krenemo.Vec sam bila na rubu ocaja sa novcem,agencijama,rupama od stanova,neizvesne buducnosti,...Cekali smo i dozvolu za spomenik koji zelimo,a ja sam cekala specijalno kamenje koje hocu da joj stavim.Nikako nisam mogla da ga nabavim ni iz inostranstva,rekli su mozda krajem decembra,ako uspeju.Jutros dobijam dve poruke jedna od druga pise:Dan je lep!,druga od jedne dobre zene koja me je razumela,pise:Idi u podzemni po kamenje,kod te i te.Zakazali smo vidjanje dva stana,kasnili smo,ja sam utrcala u prodavnicu gde nije bilo te zene,videla sam dva kamena sama u jednoj kutiji pipnula sam ih i rekla jednom mladicu koji je menja,oni su moji,ne prodaj ih dolazim po njih.Otisli smo u stan,dogovorili se odmah,otisla sam i uzela zeljeno kamenje,jedno mi je Stasa trazila i stavicu joj,drugi je za mene.Polozili smo popodne kaparu i nadamo se da ce nam biti srecno u novom stanu,da cemo uspeti da zivimo slozno,a ona ie svuda sa nama,ljubav ne zna za dimenziju.Smesi mi se odgore i namiguje,mozda je vreme da se otisnemo bez straha.Pozelite nam srecu,ljubim vas sve