Svake srede oko jedanaest uvece ja pomislim isto. Da li sam joj nedostajala, zasto mi nisu dozvolili da budem pored nje? To mnogo boli. Znam da u tom trenutku dusa ide sama, da je neko vodi i da je ne treba vracati, znam i da svako ima svoju sudbinu, znam i da se to dogadja, ali sve je to znanje nistavno kada se to dogodi vama.Mnogo mi nedostaje, njoj je sigurno dobro, mislim da se igra, da je srecna i to me tesi. Gusim se koliko mi nedostaju njene reci, njen glas, smeh, dodir i volim te, mama! Masa je jos ceka, pita kad se vracamo iz parkica da li nas ceka kod kuce, kaze da joj je Stasa najbolja drugarica i da se sa njom najlepse igra, pita gde je pobegla i kad ce vec jednom da dodje. To bih volela i ja da znam. I Stasina najbolja drugarica me to isto pita, pita i da li je ozdravila, kazem da jeste. Bolno je proci nasim stazama, a noge me vuku. Onda ih izbegavam jedno vreme, ne prelazim reku i kao da mi je lakse. Dodje mi da milujem klupe na kojima je sedela. Umesto toga grlim njenu najbolju drugaricu, ljubim njenu sestru i zahvaljujem Bogu sto je imala toliko ljubavi. Divno je kada te toliko ljudi iskreno voli. I govorim bolje mi je, i stvarno to mislim, i ucim da zivim, i prolazi nekako dan po dan, a vec ce deset meseci i ja ne mogu da prestanem da hodocastim po mestima gde smo bile zajedno. Danas sam sedela na klupi gde je sedela u hladovini, u kolicima jos kao beba, pa se pentrala kasnije na nju, pa na brdo, popela sam se i ja i videla je opet kako trci i trazi bubice, kao da je juce bilo. Gledala sam staze gde je prohodala, znam i kako je bila obucena i uopste mi nije jasno sta se dogodilo, kako je to moguce da je neko tu, a onda ga nema i niko te ne pita sta ces ti posle. Ni nas ni nju. Verujem da cemo se videti, srecna sam sto sam je uopste upoznala. Znam da sam potrebna Masi, sva moja ljubav, sve sto mogu da dam. Sve znam, a nista ne znam. Da li je neko video Stasa- kanarince? Jako su lepi, podsecaju na nju, tako su okretni i zivahni, svi cvrkutavi.