Ovo mi je prvi rodjendan bez Stase. Prosle godine smo se borili za dah, danonocno. Krajem maja, pre druge operacije koju je dozivela, moja Staki mi je ovo nacrtala levom, drhtavom rucicom - to je poklon za mamu (za rodjendan), rekla sam joj da ima jos vremena i da ce mi ona to kupiti. Nasmejala se, a u poklonu sa obaveznom masnom je: crvena torba, naravno, prsten,rekla je i tacno koji, burma,levo i desno je nacrtala poljupce, a dole srce, na ukrasnoj girlandi pise od Stase za mamu. Mozda se desilo jednom u zivotu da je neko pogodio bas tacno ono sto zelim za rodjendan, govore da sam vrlo nezgodna za te stvari.
Moje dete je za pet i po godina stiglo da me toliko upozna da je pogodila sve, i ja sam znala sta ona zeli, kad nekoga mnogo volite i slusate ga, to je tako lako. Premalo gledamo i slusamo jedni druge. Kao da je znala i to da nece moci ni da crta ni da govori do mog rodjendana. Poklonila mi je jedan neprocenjivi uzdah tog dana, nakon jednog zestokog gusenja, uspela je, nije htela da ode tog dana, i to je bilo njeno cudo meni. Srce mi se cepa, sanjam da je tu, toliko to zelim.

Napravicu tortu,bicu sa porodicom, sa Masom, bicu "uvek lepa" kao sto ona kaze, ali pre toga cu otici kod nje, da mi cestita rodjendan, da dam ja njoj cvece, ona bi rekla "sasava mama", a ja bi se istopila od srece. Znam da cu osetiti tvoj poljubac u zoru, ljubim ja tebe svaki dan i noc, kad budem nasla onaj prsten kupicu ga sebi od tebe, rekla si mi idi kupi ga, a ja sam rekla idi ti kad budes mogla. Volim te mnogo, Staki. Crtez kornjace sa Galapagosa je poslednji crtez koji je Stasa nacrtala :)

Svake srede oko jedanaest uvece ja pomislim isto. Da li sam joj nedostajala, zasto mi nisu dozvolili da budem pored nje? To mnogo boli. Znam da u tom trenutku dusa ide sama, da je neko vodi i da je ne treba vracati, znam i da svako ima svoju sudbinu, znam i da se to dogadja, ali sve je to znanje nistavno kada se to dogodi vama.Mnogo mi nedostaje, njoj je sigurno dobro, mislim da se igra, da je srecna i to me tesi. Gusim se koliko mi nedostaju njene reci, njen glas, smeh, dodir i volim te, mama! Masa je jos ceka, pita kad se vracamo iz parkica da li nas ceka kod kuce, kaze da joj je Stasa najbolja drugarica i da se sa njom najlepse igra, pita gde je pobegla i kad ce vec jednom da dodje. To bih volela i ja da znam. I Stasina najbolja drugarica me to isto pita, pita i da li je ozdravila, kazem da jeste. Bolno je proci nasim stazama, a noge me vuku. Onda ih izbegavam jedno vreme, ne prelazim reku i kao da mi je lakse. Dodje mi da milujem klupe na kojima je sedela. Umesto toga grlim njenu najbolju drugaricu, ljubim njenu sestru i zahvaljujem Bogu sto je imala toliko ljubavi. Divno je kada te toliko ljudi iskreno voli. I govorim bolje mi je, i stvarno to mislim, i ucim da zivim, i prolazi nekako dan po dan, a vec ce deset meseci i ja ne mogu da prestanem da hodocastim po mestima gde smo bile zajedno. Danas sam sedela na klupi gde je sedela u hladovini, u kolicima jos kao beba, pa se pentrala kasnije na nju, pa na brdo, popela sam se i ja i videla je opet kako trci i trazi bubice, kao da je juce bilo. Gledala sam staze gde je prohodala, znam i kako je bila obucena i uopste mi nije jasno sta se dogodilo, kako je to moguce da je neko tu, a onda ga nema i niko te ne pita sta ces ti posle. Ni nas ni nju. Verujem da cemo se videti, srecna sam sto sam je uopste upoznala. Znam da sam potrebna Masi, sva moja ljubav, sve sto mogu da dam. Sve znam, a nista ne znam. Da li je neko video Stasa- kanarince? Jako su lepi, podsecaju na nju, tako su okretni i zivahni, svi cvrkutavi.