Nismo dugo pisali ništa na blogu. Povukli smo se u sebe posle otpuštanja kući nakon započetog i prekinutog petog ciklusa hemoterapije. Kao da se krijemo od onoga što su svi rekli da je neizbežno. Krademo vreme. Hoćemo da smo zajedno. Nismo više u lošim međusobnim odnosima. Volimo se. Sve više vremena provodimo u sećanju na lepe trenutke, a kad malo bolje pogledamo, svi su bili lepi...
Rekli su nam na radiologiji da više ne mogu da nam pomognu. Nikako. I rekli su da možemo da idemo kući. I otišli smo kući. Nismo čak ni bili tužni. Ne. Naprotiv, nešto nam je dalo ponosa i snage, opravdanje da sami nastavimo, da ne slušamo više glupe rečenice i bezvredne konstatacije ponavljane bezbroj puta. Bili su vrlo predusretljivi, snishodljivi do uvredljivosti, kao loši đaci koji ne moraju da rade završni ispit. To će neko drugi da uradi.
Jutros, noćas, u pola dva, nakon završenog unosa hrane, usledio je najgori dan u ovoj jebenoj bolesti. Staša je ostala bez daha, počela je da se davi, da me gleda desnim krupnim okom na kome je pukao kapilar, i da vapi za vazduhom. Prestala je da diše! pomislio sam da je to kraj. Ropac!!!!! Nema snage ni da diše a kamoli da plače! Telo mlitavo, mršavo, tako mršavo da mogu da osetim svako rebro, tako mlitavo da glava pada u nazad, ruke i noge vise kao kod polužive antilope koju je leopard odvukao na drvo i koja bespomoćno visi a opet, takva želja za životom u tom polupogledu koji sam uhvatio u deliću sekunde dok sam je drmusao... Trajalo je to. Nismo znali šta da radimo. Niko nas nije obučio. ni hitna pomoć nije znala šta da radi pa su rutinski odradili ono što su znali. mislili smo zaista da je kraj! Užas! Da odlazi... Ali, rekli su da će samo da se ugasi i da prestane da diše!!! Šta je sad ovo? Niko OVO nije pominjao, bre! U jednom momentu smo pomislili da, ako je to to, onda bolje da ostane kod kuće, da je sa mamom i tatom, da je mi ispratimo. Ludilo! A onda ipak sumnja... Pa Hitna pomoć... urgentni centar... nezainteresovano spori, tek probuđeni medicinski radnici... reanimacija... aspiracija do krvi... povraćanje... defekacija...sečenje dečije spavaćice hirurškim makazama... ropac svo vreme... skener... skok temperature do 40... puls 195... izbacivanje roditelja, da valjda ne kukaju kad bi gledali odlazeće dete u mukama... Trajala je agonija dugo, beskrajno. A onda, divan jedan doktor, anđeo. Miran, tih, stručan, pojavio se niotkuda i kao da je rekao ne brinite, prepustite dete meni, biće sve u redu.. Kaluđerović se zove. Slučajno? Objasnio nam je šta su uradili i da je do toga došlo nakon prelivanja sadržaja iz sonde u pluća! OPET LEVO PLUĆNO KRILO! Kako je to moguće? Ni to nam niko nije rekao, to, da postoji i takva mogućnost. Pa zar sve, baš sve moramo da učimo na Staši?Kako sada da je hranimo? Zar mi da je udavimo? A šta ćemo sa našim strahom? Ima li taj Bog samilosti prema napaćenoj duši? Ima li Te, uopšte?
Sada je na intenzivnoj nezi u Tiršovoj. Stabilno, kažu. Videli smo je. Svi su ljubazni kad saznaju o čemu se radi. Neću da budu ljubazni! Neću da nas sažaljevaju! Hoću da sve bude po starom. Svi hoćemo!
Možda će sutra da joj vade tubus iz pluća. Kažu, zavisi od nje. To govore od samog početka njene bolesti, to da sve zavisi od nje. Pa bre, kao da je ona to odabrala. Kao da je ona onaj koji kažnjava i kažnjenik istovremeno.
Izdržaće cica i ovo, i još ko zna koliko. Imamo mi našu Srđanu, Sigmu, a sada i aleksinački napitak. Imamo nas i našu ljubav. Imamo veru i nadu.
Imamo i sve vas. Zar je malo?
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Uzasna prica, uzasni dozivljaj, napisan iz srca. Ranjenog ali ponosnog. Znam dragi moji roditelji kakav je taj prizor, verujte mi da znam, ali ga znam iz ociju male Stase za koju se molim svaki dan. Nema dana kad se ne setim nje, kad ne pomislim na nju, kad se ne pomolim za nju.... iako dete nikad nisam video. Svaki njen pokret, pogled, rec vam je bitna, a ona se trudi da vam pruzi sto vise. Znam kako joj je, znam sta prezivljava ali znam i da treba da budete ponosni na vaseg heroja. Puno je kilometara bola prepesacila za ovo kratko vreme ali njen jedini lek je vasa ljubav, to nju hrani, to joj daje zivot, to joj daje sve. Ne znam vise sta da kazem osim sto svaka moja suza koja pada, pada sa nekim bolom, koji prezivljavam ponovo kroz malu Stasicu.
ОдговориИзбришиStasice srce, iako te ne znam, iako te nikada nisam video, znaj da si divna curica i da si divan andjeo koji je tvojoj porodici dao puno ljubvi. Molicu se i dalje za tvoje zdravlje, samo da ti bude dobro. Voli te cika Moki, Pandja, Svedja, kako god hoces... Ali znaj da te voli....
i teta Pipi te voli i moli se za tvoje zdravlje. Nekako se nadam i verujem da cuda postoje. Zelim da se maloj Stasi dogode. Ljubi te teta Pipi.
ОдговориИзбришиZna li neko nesto o MMS kapima? Puno sam slusala o njima, citala. Kazu da je miracolo. Zna li neko nesto? Dajte da ovde diskutujemo o tome. Doktori navodno nemaju koristi od toga. Al sta nas briga za doktorske koristi. Imamo li mi koristi od toga? Mozda se stvarno deso cudo. Ja prosto verujem u cuda. Ima li koga sa iskustvom oko toga? Javite se molim vas.
Srce malo, ja sam nema i ne znam sta da kazem. Znam da moje zelje ne mogu mnogo da pomognu, ali molim se za nju i za sve vas da izdrzite i pobedite.
ОдговориИзбришиsrce ce da mi pukne...
ОдговориИзбришиMolim se za Stasino zdravlje i za sve vas,
ОдговориИзбришиda sve izdrzite i pobedite.
Zanemela sam od tuge, šta da napišem, da to bude zaista ohrabrujuće i da pomogne.
ОдговориИзбришиDivim vam se, i verujem da će vaša ljubav pobediti.
Постоје моменти када човек заиста занеми. Ипак, увек остаје неколико речи за молитву!
ОдговориИзбришиБоже, видиш ли?!
jezim se, od desavanja, od straha, ali i od nade da je sve ovo samo tezak period koji cete svi zajedno prebroditi i koji ce postati samo ruzna istorija...
ОдговориИзбриши