MI DELOICA

Maša je sinoć prišla umornoj mami, koja se skupila na kauču, noseći plišanu pticu sa kojom se igramo svaki dan, poljubila pticu i rekla:" Nemoj da brineš, biće sve u redu. Biće sve u redu." I stavila lutku pored majčine glave, okrenula se i otišla u svoju sobu, ne očekujući da je mama stavi da spava, ne nadajući se da će mama da joj pročita priču ili opere zube. To uglavnom radi baka. Ili tata, ako ne zaspi pre nje. Nije htela da sedne između mame i tate!? Rekla je da joj nije tu mesto!? Pa čije je to mesto?
Ipak, Maša je juče bila srećna! Izašli smo u šetnju sa njom. Stalno je mahala rukama i poskakivala, skoro kao što je to radila Staša, često se mami obraćala sa:"Bako..." Bila je srećna jer je bila sa mamom i tatom, vozili smo se kolima, išli kod Lazarevića, kupili kiflice i kolače, ušli u indian shop i kupili ogrlicu i narukvicu, otišli u restoran da popijemo kafu i pojedemo kolače, jednostavno smo provodili vreme zajedno... A jesu li mama i tata zaista svo vreme bili sa njom? Jesu li bili iskreni u svojoj sreći? Jesu li uopšte bili srećni?
A kako bi i mogli da budu srećni kad im je prvenče na žrtveniku, nepomično, naduvenih poluzatvorenih očiju, pokriveno čaršavom, izbušeno, izranjavljeno, sa ogromnom tubom u jednoj nozdrvi na koju diše, i sa jednom malo manjom tubom u drugoj nozdrvi preko koje će, možda, opet jesti; sa braunilom na članku noge jer su svi zglobovi na rukama već modri od pucanja vene i još nezalečeni kremom od nevena i majčinim suzama? Da li se boji? Jeli joj hladno kao što joj je danas bilo kada smo je pipnuli za stopalo, a ne može da kaže? Da li je usamljena? Da li bi volela da je opet između mame i tate, da ih drži za ruke i trčeći ih vuče i viče :"Hajde opet da letimo..."
Mislili su da joj izvade tubus, ali avaj! Broj udaha je mali. Ne smeju. Čekaju da će možda maksimalna doza deksazona da malo smanji otok, pa da probaju da izvade tu tubu koju ne znam ni kako su ugurali, i da ugrade gastro stomu ( opet operacija!). Ali ne mogu u ovakvom stanju. Ukoliko deksazon ne odradi kako treba, uzalud sve. Šta onda?
Postoje dve opcije:
prva, da tuba ostane i da je priključe na aparaturu i održavaju u životu,
ili druga, da izvade tubu i da je puste kući.

U prvom slučaju će živeti na bolničkom tvrdom krevetu u intenzivnoj nezi, sama bez mame i tate i Maše, sa tubama u nozdrvama, sa iglom u nozi ili već negde gde još nisu boli, verovatno bez svesti, (ili, ako nas puste pored nje možda je i osvestimo, kao što smo to i do sada radili kad oni nisu mogli); ali pošto to ne može u nedogled, počeli bi razni problemi, kao što je dekubit (otvorene rane - raspadanje...), verovatno upala pluća... U drugom slučaju ide kući. Šta bi se tada dešavalo, ne zna niko, ali svi pretpostavljaju. Nije teško pretpostaviti.
A šta mi da radimo? Za koju opciju da se odlučimo? Dokle da je održavamo u životu i kako?? Gde da umre: kod kuće ili u bolnici? Hoće li se ponoviti ropac ili će zaspati i u snu otići? I to sve zavisi od deksazona koji bi trebalo da sutra pokaže efekat. Da li samo od deksazona?

I onda, jeli trebalo da budemo iskreni prema Maši, ili je dobro što smo se na smenu sklanjali od njenog pogleda i ridali što smo tiše mogli? A jesmo li mogli da ne plačemo kada sve, baš sve neumoljivo podseća na Staki: Novi Bg, Zemun, kej, Lazarević, ulice, prodavnice, pokreti, stvari, vazduh, to da nas je bilo troje pre Maše i da je Staša, koja bi, tek što se ispilila, znala da kada smo svi na okupu presrećno konstatuje mašući rukama, (baš kao što Maša maše):" mi deloica" (to je značilo mi dvojica, tj. kada smo zajedno)? Jesmo li mogli da bar za trenutak sklonimo misli od Staše, JESMO LI?
Nakon što nas je Maša stavila da spavamo, poljubila i rekla da ne brinemo, kako se osećamo? Da li nas grize savest što je Maki konstatovala da je opet rođendan, jer smo joj kupili kolače? Da li se kolači jedu samo kada je nekome rođendan, kao što to Maša misli?
Opet smo izneverili Mašenjku: nismo poslušni - još ne spavamo.