Psihijatri,doktori,znalci govore mi da je najbolje da zaboravim.Prijatelji mi se izvinjavaju ako nesto spomenu ili im izleti,misle da me povrede.Ne mogu i necu da zaboravim,ne mogu me oni povrediti,samo pokusavam da ucim da zivim sa tim sto se desilo i da manje vidljivo placem.Uvek me nesto podseti,u srce me ubode,muzika,miris,igracka kog drugog deteta,krezavi zubici,njene boje,frizura,povik mama i moje okretanje.Po inerciji sam u prodavnici krenula da pogledam rodjendanske tanjirice i ukrase,a onda sam se setila.Na lipama su vec pupoljci,ona je govorila "Meni je rodjendan kad lipe cvetaju",najmirisnije vreme koje obecava...Masa misli da joj je pobegla i da treba da je nadje da je odvede za rukicu kuci da se igraju,drzi njenu sliku na stocicu,a kad je babe napolju pitaju da li ima brata ili sestru besno odgovara Nemam!Jos uvek cekamo neku vezu za vrtic,voli decu i treba da se igra sa njima,bice joj lakse.Igram se sad ja sa njom i mislim da sam sve bolja,ali ne mogu da zamenim drustvo celo,pogotovo sto ona zna sta joj fali.Toliko sam ceznula da ih vidim kako se igraju i vole zajedno.Sada mi je velika odgovornost zabavljati je ceo dan,biti energican i bez suza.Kad proverim da sigurno spava, pustim sebi i Stasu,pa zamisljam da smo svi zajedno,ne bi li se na minut opustila kao nekad