Vaskrs

Masa se konacno otvorila i pocela otvoreno da trazi svoju sestru,da dodje da se igra sa njom.Ne pali i ne prolazi nijedna od prica,ne moze da bude nigde drugde,samo sa nama.Jos je mala da bi shvatila da je sa nama,iako je ne vidi.Tuzna je bila,plakala,ljuta,a ja sam gutala svoje suze i pitala se koliko sam bila zatvorena u svoju tugu da ne vidim da neko pati vise od mene.Nije samo ona ljuta,i tata je,na Boga,na to sto se desilo,ne mogu da prihvate,treba vremena.Nedostaje i meni,silno,ne mogu da shvatim da je nema,jos mi je stvarna i ziva,ali pokusavam da je pustim iz sve svoje ljubavi i od srca da ode.Prvi put sam stvarno saosecala potpuno sa Bogorodicom,i mogla da prozivim te trenutke na Veliki petak,lile su mi suze.Onda sam poljubila plastanicu i smirila se,te noci je bilo sedam meseci,i Masu sam vodila.Zelim da je uverim u zivotu da postoji i posle,da moze da misli na Stasu i da joj se moli,ali kasnije,kad jos malo poraste,sad je njeno srdasce jos nezno i ne razume,ali oseca,ljubi joj sliku.Molim se za snagu,za nadahnuce kad pocne sa pitanjima,da joj budem dobra mama i da je naucim da se ne boji,da voli.Danas sam dosla smirena u crkvu,skoro srecna,sve vreme dok sam je drzala govorila sam joj da je volim.Ovo je Stasin praznik i svih nas,Stasa znaci uskrsnuce(od Anastasija).Smirilo me je i to sto sam procitala u jednoj od svezaka koje sam stigla da ispisem dok je bila bolesna,kako mi je u bolnici ispricala jedan san,kaze:"Sanjala sam u svojoj buducnosti raj.Tamo je divno,dobijes sve sto ti treba,ima puno zivotinja i mnogo raznog voca."Lakse mi je kada znam da je njoj dobro,meni nedostaje,nedostajace mi dok sam ziva.Volela bi da utesi tatu i Masu,ja je blagosiljam od sveg srca,znam da sad uziva i ne zelim da joj smetam sa svojom tugom.Zahvaljujem Bogu sto sam je upoznala,upoznala sam ljubav,zahvaljujem sto imam sa kim da delim i umnozavam taj dar sa Ristom i Masom,svojim roditeljima,sestrom,prijateljima.Obe moje ljubavi su blagodat-jedna nauk,druga spas.Hristos Vaskrese!

Trudimo se

Stvarno se trudimo da zivimo svoje zivote,mozda da probamo kao pre.To negde umiruje,covek voli svoju svakodnevnicu,svoje rituale,plasi kad ih nemas.Pokusavamo da stvorimo dom za Masu.Uspela sam da dodam boje i sarenilo,da li to,da li zajednicke igracke,da li rodjendan,ljudi,torta sa svecicama,sve je bilo tu...osim Stase i to je osetila.Od tog dana,njena secanja su provalila,pocela su pitanja.Jedan dan sam cula Stakica! odusevljeni uzvik koji nisam dugo cula,Masa je drzala Stasinu fotografiju i gledala je,malo smo je komentarisale da je slatka,sta ima,a onda je Masa tresnula.Pitala sam je da li se ljuti na nju,rekla je ne,srecna sam sto ce danas doci!Pre neki dan je izvadila mali molitvenik za decu,na omotu je nacrtano dete koje se moli,pokazala nam je i rekla ovo je Masa.A kome se molis,duso,Stasi,za sta je molis,da me posetuje,jel voli Stasa da se posetuje,voli.Puna je pitanja sta Stasa voli,crta je,kad pisemo ispod mama i Masa,ona kaze,a sad ovde pisi i Stasa i kaci to na frizider kao sto je to Stasa radila.Mislim da se ne zna kome vise nedostaje,samo su Masi nedostajale reci da kaze sta misli.Ne odvaja se od Stasine ptice i stalno govori Stasa cuvam ti pticu,u igrama sam ja Stasa.Sad tek vidim koliko je njoj bolno,obe cekamo Stasu,samo sto ona misli svaki dan da ce doci.Volela bi da razmisljam kao ona i kad kaze danas li sutra,a bilo je juce,zalim sto nemam taj detinji osecaj za vreme koji je jedini pravi,jer ljubav je uvek danas i onda sve manje boli.

Postoji nekoliko dobronamernih preporuka da zatvorimo blog i da probamo da se "ne opterećujemo nečim što nismo mogli da sprečimo..." Ne opterećujem se. Jednostavno, to je moj život sada. Ne bih se osećao dobro da se ugasi blog koji se zove staša mihić. Naprotiv, želim da se aktivira više, da postane koristan širem broju ljudi i ostane veoma posećen, da iz njega počne da zrači pozitivna energija a ne tuga, i da se vrate uspomene na sve one lepe trenutke koje smo imali sa Stašom pre bolesti. U tom smislu su se uobličile misli i konkretizovale želje za mojim aktivnostima po pitanju bloga. Razne ideje (tipa da se formira neki fond, udruženje ili bilo kakva aktivnost) su se usmerile na nekoliko stvari koje se mogu povezati pod nazivom ANTIKANCER PROGRAM koji će obradjivati teme vezane za naša i tudja iskustva po pitanju međuljudskih odnosa, ishrane, lečenja, vežbanja, literature, finansija, oporavka (ako se to može tako nazvati), raznih strahova (kao na primer strah od smrti), i bio bi prevashodno kao prva pomoć nama, kao i unezverenim ljudima koji saznaju od čega boluju, ali i koncepcija zdravog (ili bolje reći zdravijeg) života bez obzira na bolest. Znam da ima dosta ljudi koji samo posećuju blog a ne javljaju se (iz bilo kog razloga) ali bih voleo da bude više komentara vezanih za ovaj program, razmene iskustava, preporuka... (ko ne želi ili ne može javno da komenteriše neka me kontaktira na mail ristomihic@yahoo.com ). Veliki pozdrav svima.

Danas smo uz zvuke omiljenih Stasinih pesmica odali pocast nasoj dragoj ljubavi.Nedostajes nam svakim danom sve vise!Uz Winx i Code lyoko sam se osetila ponovo pocastvovana sto sam ti bila i mama i prijateljica,hvala ti za taj dar.Ovih dana se radjaju bebe zacete za Stasin rodjendan,neka budu lepe i bistre kao moj dragulj,ljubimo te!

Ove sad subote 19-og marta u 12h,davacemo pomen nasoj Stakici.Prolazi vec sest meseci...okupicemo se tamo gde joj je potpis,izmedju dva drveta,pod nebom.Ko zeli neka dodje,ko ne moze neka u mislima bude sa njom i sa nama,kao i uvek.

Varka

Citajuci poslednji objavljeni post mislim da se nazire optimizam.Ne znam kako je ispario.Prosle subote sam se jedva dovukla kuci od Stase,ove nedelje smo otisli zajedno,posle skoro dva meseca.Nije mu lako da ide,a ja ga i ne teram,ja moram,ne mogu drugacije.Hteo je da me odveze da ne iskisnem,gledao sta radim.Javim joj se,upalim tri svece,onda pocistim,brisem,namestim cvece,imam neke rituale,u mislima joj kazem sta ima novo,otpevam joj pesmu,taj dan sam joj stalno pevala Na te mislim,onu starogradsku,Na te mislim kada zora svane...Prosle nedelje sam svaki atom snage ostavila tamo,jos kad sam dolazila pomislila sam Evo,Staki,mama dolazi i sledila sam se.Shvatila sam da vise nikad to necu uzviknuti s vrata i srce me je zabolelo.Mogu ja do sutra da joj pricam i pevam,ali to mi je nece vratiti,vise nikada nece reci mama,nece me nasmejati,nece se nasmejati,a njen osmeh dobro pamtim,greje me secanje na njega nocu kad svi zaspu.Ove nedelje sam se slomila,kao da do mene polako dopire saznanje o njenom odlasku.Ja sve znam,ali kao da pravo,istinsko razumevanje izostaje,ne postoji.Treba mi skoro pet meseci da prihvatim da se to desilo,a mislim da nikad necu prihvatiti da nije tu,ja jos uvek nekad mislim da ce mi banuti u kupatilo,da ce mi povuci zavesu i poceti da se smeje.Cesto kad Masa nesto izvali,a toga je sve vise u mislima joj kazem,jel cujes ti ovu malu,a ona sa razumevanjem vrti glavom i kaze Sasavica jedna,blesava.Cesto vidjam igracke,knjige,stvari koje su joj se dopadale,a tada ih nije bilo i sve znam sta bi joj kupila i sta bi rekla i koliko bi joj bilo drago,da li je stvarno moralo bas tako...?
Masa se i dalje igra davanja leka i poludecu od toga,naravno igramo se i svega drugog,pa nam je sve lepse.Nekad se pravim da je Staki u vrticu,nekad da je otputovala,pita me Rista kako mogu,mogu da ne poludim i da mogu da se igram,ne zna on sve sta ja znam i cega se sve secam,to je jedan vek uspomena jednog predivnog bica.
I tako sam se opet slomila u subotu najvise,a onda sam ga zagrlila i on je poceo da place,tresli smo se dva sata na kisi,na pustom groblju,padao je mrak,lila kisa,samo su svece osvetljavale beli monolit i njen potpis.Kod kuce sam se okupala i potpuno klonula,Masa je pitala da li placem,ne,samo mi se spava,morala je da mi okrene glavu da dobro pogleda,do tada sam se smirila i videla je da nema suza.Mala moja mila devojcica,moram da joj pomognem da se pronadjemo,da zna da je voljena i da smo tu.Setali smo po Kalemegdanu prosle nedelje i Masa je odjednom stala u cudu,pitala sam je sta je bilo rekla je Vidi onu bebu(detence malo,hoda),pitam sta sa tom bebom,kaze ona Pa,ima i mamu i tatu!
Otkazali smo stan...a onda ga zadrzali,moramo da uspemo,imamo zbog koga!Zbog obe nase ljubavi

Preusmeravanje

Nismo dugo pisali.Ucimo da zivimo.Preselili smo se i mislili da ce nam biti lakse,ali smo se prevarili.Tesko je glumiti normalnu porodicu,nista nije kao pre i praznina je jos osetnija.Tata je dao sebi zadatak da radi,radi,a ja sa Masicom po ceo dan po ovom vremenu tesko nalazim celodnevnu zabavu,tesko je i da ne placem,a da me ne vidi,jedva skuvam rucak,od onakve kuvarice kao da nije ostalo nista,sva sam spetljana i odsutna.Trudim se da se zabavljamo,ali ne mogu da pucam od energije ceo dan,tata to nije mogao da shvati.Sad smo kod bake dok se ne zagrejemo i ne uskladimo odnose,da ne vicemo,igramo se i provodimo vreme zajedno.Inace,ko ima centralno grejanje ovih dana,mogu samo da mu kazem da voli radijator ko bliznjega svoga!Mi smo se ukartonirali da nam visak energije ne ide u hodnik,ali to jos nismo savladali,moracu da pitam gradjane iz okoline Delta city/a kako resavaju ove probleme.Trudimo se da prebrodimo tugu,zimu,nemastinu,nervozu,nemoc i da sacuvamo jedni druge za Masicu i za sebe.Nadam se da smo na dobrom putu,ali nam treba jos vremena.Cesto me spopadne neopisiva tuga,gusi me,ne znam kako da prihvatim i shvatim da je nema kad zelim da je grlim,onda je ponekad molim da zagrli ona mene i da mi da snage,kao sto je to uvek radila.Verujem u Boga i znam da cemo se videti,ali mi jako nedostaje i to ne moze nista da zameni.Zelela bi da mogu da smanjim tugu i uvecam ljubav,da budem Masi majka kakva joj treba i da ima pristojnu porodicu koliko god to mozemo sada,jer bi i Staki tako htela i bila srecna da je sve kao pre.Samo sto nikad nece biti.Tata i ja smo dobri ovih dana,bolje pricamo,a danas sam napravila i princes/krofne,sto je uspeh.

Danas sam se peske vracala sa Novog zbog mitinga,prvi put sam krenula kuci,a da ne ridam,pozdravimo se,ispricamo i bude mi lakse,a onda sam nabasala na prepreke na putu i pomislila kako mogu da zaustave saobracaj zbog politickih ili drugih razloga,a to ne bi mogli da bi nam procistili vazduh jednom mesecno,recimo.Takodje sam primetila babe i dede koji hrle na miting i uopste mi nije jasni zasto samo ne zahvale Bogu sto su doziveli te godine i mogu da hodaju,disu i jedu samostalno,valjda nemaju drugu zabavu,ljudi su cudni.

Zelim nam da se nadjemo bilogde zajedno,samo zajedno i da je Masa uvek srecna i nasmejana,da se ne razdvajamo i vise slusamo.Da oprostimo.

Danas sam krenula rukom da uzmem Sabornik u crkvi,pa sam krenula da izadjem misleci da cu ga uzeti sutra,ali mi se ruka vratila i uzela ga,a na poledjini vidim Stasin crtez i recenicu.Ganuta sam bila i preponosna na svoju mudru Stasu.Stvarno treba da slusamo nasu decu i sta da kazem,gaudeamus!