Svake srede oko jedanaest uvece ja pomislim isto. Da li sam joj nedostajala, zasto mi nisu dozvolili da budem pored nje? To mnogo boli. Znam da u tom trenutku dusa ide sama, da je neko vodi i da je ne treba vracati, znam i da svako ima svoju sudbinu, znam i da se to dogadja, ali sve je to znanje nistavno kada se to dogodi vama.Mnogo mi nedostaje, njoj je sigurno dobro, mislim da se igra, da je srecna i to me tesi. Gusim se koliko mi nedostaju njene reci, njen glas, smeh, dodir i volim te, mama! Masa je jos ceka, pita kad se vracamo iz parkica da li nas ceka kod kuce, kaze da joj je Stasa najbolja drugarica i da se sa njom najlepse igra, pita gde je pobegla i kad ce vec jednom da dodje. To bih volela i ja da znam. I Stasina najbolja drugarica me to isto pita, pita i da li je ozdravila, kazem da jeste. Bolno je proci nasim stazama, a noge me vuku. Onda ih izbegavam jedno vreme, ne prelazim reku i kao da mi je lakse. Dodje mi da milujem klupe na kojima je sedela. Umesto toga grlim njenu najbolju drugaricu, ljubim njenu sestru i zahvaljujem Bogu sto je imala toliko ljubavi. Divno je kada te toliko ljudi iskreno voli. I govorim bolje mi je, i stvarno to mislim, i ucim da zivim, i prolazi nekako dan po dan, a vec ce deset meseci i ja ne mogu da prestanem da hodocastim po mestima gde smo bile zajedno. Danas sam sedela na klupi gde je sedela u hladovini, u kolicima jos kao beba, pa se pentrala kasnije na nju, pa na brdo, popela sam se i ja i videla je opet kako trci i trazi bubice, kao da je juce bilo. Gledala sam staze gde je prohodala, znam i kako je bila obucena i uopste mi nije jasno sta se dogodilo, kako je to moguce da je neko tu, a onda ga nema i niko te ne pita sta ces ti posle. Ni nas ni nju. Verujem da cemo se videti, srecna sam sto sam je uopste upoznala. Znam da sam potrebna Masi, sva moja ljubav, sve sto mogu da dam. Sve znam, a nista ne znam. Da li je neko video Stasa- kanarince? Jako su lepi, podsecaju na nju, tako su okretni i zivahni, svi cvrkutavi.

Devet meseci

"Ja ne vidim, a ti znas sve.

Ali verujem da necu uzalud ziveti,

I znam da cemo se ponovo sresti,

U nekoj bozanskoj vecnosti."

Oskar Vajld

Veceras je tacno devet meseci od kako nam se Staki preselila na neko drugo, nama udaljeno mesto. Za ovo vreme mnoge bebe su se rodile, a ja ih gledam kad se voze u kolicima nemajuci pojma o daru zivota. Danas sam otisla u crkvu, ali posle sam odlucila da odemo negde sa Masom,u setnju, na sladoled, da njoj poklonimo nesto lepo, nase vreme , ljubav, nas zajedno.Setnja je bila lepa, sladoled divan, a komarci, bljak.Veceras sam izasla na terasu i poslala poljubac Stasinoj zvezdi, sacekala njen poljubac, a tek onda sam primetila i druge zvezde, koliko ih ima i zapitala se cije su one? Zamisljam sve sretne duse na njima koje se smese i masu nam.

Nadam se da si se oporavila, da se lepo provodis, da se osecas sigurno,srecno i ispunjeno. Nedostajes nam, ali ne brini, uspecemo, samo nam treba jos vremena, "sporaci" sto bi nam rekla ti. Sta ces kad sporo kapiramo. Ljubimo te, ljubavi nasa, oprosti nam nasu tugu, trudicemo se da budemo dobri. Volimo te, a ti kazes:" Pa,znam,mama!" i ja znam da znas i osecas, ali ponavljam to kao papagaj, jer ne znam koliko ove obicne, zemaljske ljubavi stize do tebe, a koju mi stalno osecamo da treba da ti saljemo, jer ti si deo nas zauvek :)

Stasin rodjendan

Prvi Stasin rodjendan bez vidljivog Stasinog prisustva. Jutros sam posetila mesto izmedju dva drveta,zakacila sam vencic od nevena,naduvala sam balone-srca i pokacila na drvo,radnici su me zacudjeno gledali,donela sam puno cveca i Bakugan.Dosla je i nasa prijateljica, donela cvece i jos jednog Bakugana,bila tu kad sam izvadila torticu i svecicu i nije me cudno pogledala. Upalile smo svecicu,ja sam tiho pevusila Stasi pesmicu koju sam joj uvek pevala Srecan ti rodjendan,zele bube i ptice, i njima je srecan dan,kad je tvoj rodjendan,poljubila svecicu sa buba-marom i ...svecica se ugasila. Suzana je rekla da opet upalimo,nasmesila sam se i rekla ,moze,ona ju je vec ugasila. Poljubila sam je i bilo mi je lepo,slavim dan kad sam je upoznala. Posle sam otisla kod drugara u vrtic,bili su divni, kao i uvek. Jeli smo grickalice,kako kaze Staki,rodjendan nije rodjendan bez stapica,pevali smo pesmice, duvali svecice i jeli sladoled. Nacrtali su joj crteze, a ja sam im duvala balone i na njima crtala Stasino lice, svi su hteli Stasica balone. Onda smo pustili disk sa Stasinim omiljenim pesmicama i svi su poceli da djuskaju, bili su tako veseli, da sam se i ja smejala sa njima i uopste nisam bila tuzna. Setila sam se kako mi je prosle godine Stasa rekla zasto mi slavis rodjendan kad je grozan, rekla sam da moram. I stvarno sam tako osecala, jer je ona divna , ove godine sam odlucila da ga proslavimo kako mislim da bi i ona htela. Nas troje smo sa nasim rodjacima jeli picu, duvali balone, jeli tortu sa njenim omiljenim malinama i radovali se. Mislim da je srecna kad nas sve vidi. Dok sam putovala do mesta gde su svi, gledala sam kroz prozor u nebo i videla njeno nasmeseno lice kako me prati i stezala u ruci nas poseban kamencic, onda sam odlucila da izvadim knjigu i da je nasumice otvorim na nekoj strani i procitam pasus, znate svi za to i evo sta kaze: "Svi smo duse koje lutaju kosmosom, zivimo svoje zivote u isto vreme,ali imamo utisak da idemo iz zivota u zivot. Sve ono sto se dotice jedinstvene sifre nase duse nikada se ne zaboravlja i zauzvrat utice na ostalo." P.K. Masa i jos dve sestrice su oduvale svecice za Staki, a onda je Masa odlucila da je premaz suvisan. Zna da je Stasin rodjendan, nista ne pita i raduje se balonima,drustvu,zivotu, a posebno lepoj torti. Stasa se sigurno gore smeje i kaze joj,kao sto i sama Masa cesto kaze, Maso, Maso,prase malo i ljubi je. Stasa,ljubavi nasa,volimo te do kosmosa

SRETAN TI RODJENDAN, PRINCEZO, GDE GOD BILA SAD !!!!!!!

Padam,pa se dizem. Bila je zavrsna priredba u Stasinom vrticu, nisam mogla da idem. Otisle smo Masa i ja posle,da vidimo decu,da im odnesemo nesto, da se druzimo. Bas su svi porasli,lepi,sjatili se oko nas,pitaju za Stasu,pozdravljaju,kazu da je vole,pitaju u koju ce skolu da ide,a ja samo kazem da smo se preselili. Prvo mi je bilo mnogo tesko,nisam dugo bila u tom kraju,a sad sedim na njenom omiljenom mestu,gledam kroz prozor i mislim koliko je puta ona tu sedela i mislila na mene. Onda su dosla deca i sela oko mene,pricali smo,smejali se i igrali,Stasa mi se smesila iz svakog ugla.Pomislila sam koliko bi bila srecna i ponosna da sam je videla sa onom kapom,vedru i nasmejanu posle priredbe! Masa je bila srecna u Stasinoj grupi,sa Jelom,sa decom,nepogresivo je izvukla sestrine igracke na sto.Ja sam takve spakovala kod nas,ali ne vredi,zna.Nijedna Stasina slika nije pocepana,isvrljana,sve igracke su kao nove,njena je i slika na zajednickom albumu,kao da je tu, nacrtali su je i na grupnom crtezu. Uspele smo Jela i ja bar u tome da ostane ziva njima jos jednu skolsku godinu. Odneli smo neke zajednicke fotografije,cestitku sa njenim crtezima za njih,zajednicka imena,jednu pricu. Njena najbolja drugarica mi je prisla,pricale smo,vidim da joj jako nedostaje Stasa,zagrlila me je i ja sam nju i poljubila je, pitala je za svoju drugaricu,a ja sam rekla da mi je nedostajala ona. Zelim da je Stasa tu za nju zauvek,necu da joj kazem da i meni nedostaje,koliko ceznem za njom,svaki,svaki dan,pricala sam kao da mi je jos ziva i tu. Spomenule smo njihove zajednicke igre,dete se ozarilo i raspricalo,pitala me je hocemo li se videti opet. Lepo smo se igrale sa decom Masa i ja,posle smo otisle u parkic gde smo se cesto igrale nas tri,koliko boli,toliko i volis,gorka radost. Drago mi je sto smo isle u vrtic,oni su divan deo Stasinog detinjstva i ona je deo njihovog,neka se neko toga seti nekad u zivotu i bice mi drago,ta prva prijateljstva su najiskrenija. Prilazila su mi deca i iz drugih grupa kad su culi ko sam,govorila mi da je pozdravim,pitala za nju kad ce da dodje,drago mi je sto je toliko dece voli. Zao mi je sto nije sa njima,sa nama,sa svojom sestrom koja je stalno trazi i kad se vracamo iz parkica uvek pita Jel nas sad ceka Staki kod kuce,jel dosla,bas u nasu kucu?

Psihijatri,doktori,znalci govore mi da je najbolje da zaboravim.Prijatelji mi se izvinjavaju ako nesto spomenu ili im izleti,misle da me povrede.Ne mogu i necu da zaboravim,ne mogu me oni povrediti,samo pokusavam da ucim da zivim sa tim sto se desilo i da manje vidljivo placem.Uvek me nesto podseti,u srce me ubode,muzika,miris,igracka kog drugog deteta,krezavi zubici,njene boje,frizura,povik mama i moje okretanje.Po inerciji sam u prodavnici krenula da pogledam rodjendanske tanjirice i ukrase,a onda sam se setila.Na lipama su vec pupoljci,ona je govorila "Meni je rodjendan kad lipe cvetaju",najmirisnije vreme koje obecava...Masa misli da joj je pobegla i da treba da je nadje da je odvede za rukicu kuci da se igraju,drzi njenu sliku na stocicu,a kad je babe napolju pitaju da li ima brata ili sestru besno odgovara Nemam!Jos uvek cekamo neku vezu za vrtic,voli decu i treba da se igra sa njima,bice joj lakse.Igram se sad ja sa njom i mislim da sam sve bolja,ali ne mogu da zamenim drustvo celo,pogotovo sto ona zna sta joj fali.Toliko sam ceznula da ih vidim kako se igraju i vole zajedno.Sada mi je velika odgovornost zabavljati je ceo dan,biti energican i bez suza.Kad proverim da sigurno spava, pustim sebi i Stasu,pa zamisljam da smo svi zajedno,ne bi li se na minut opustila kao nekad